Jeftino bušenje vazduhom: zašto je rezultat bunar sa slabim kapacitetom?

1. O čemu se radi?

Bušenje bunara predstavlja složen inženjerski zadatak koji zahteva pažljivo planiranje, izbor odgovarajuće tehnologije i razumevanje hidrogeoloških uslova terena. Međutim, u potrazi za nižim troškovima, mnogi investitori i izvođači radova odlučuju se za jeftino bušenje vazduhom, ne uzimajući u obzir dugoročne posledice takvog pristupa. Iako na prvi pogled deluje privlačno zbog nižih početnih troškova, ovakav metod često rezultira bunarima sa slabim kapacitetom, nedovoljnim za potrebe domaćinstava, industrije ili navodnjavanja.

Bušenje vazduhom koristi komprimovani vazduh kao sredstvo za izbacivanje isečene stenske mase iz bušotine. U idealnim uslovima, ovo je efikasan metod, ali samo ako se primeni uz poštovanje svih tehničkih standarda i uzimajući u obzir karakteristike podzemnih slojeva. Problem nastaje kada se metoda koristi isključivo zbog uštede, bez razumevanja geološkog konteksta i bez odgovarajuće opreme.

Slab kapacitet bunara nije samo tehnički problem. On može značiti nedostatak vode u sušnim periodima, dodatne troškove za bušenje novog bunara, pa čak i trajni gubitak investicije. U nastavku ćemo detaljno objasniti kako funkcioniše bušenje vazduhom, zašto jeftina rešenja često dovode do loših rezultata, i šta se dešava kada se ne ispoštuju osnovni principi struke.

2. Kako se to radi?

Bušenje vazduhom (engl. Air Drilling) je tehnologija koja koristi komprimovani vazduh iz kompresora da bi se bušotina čistila od iskopanog materijala. Komprimirani vazduh se ubrizgava kroz bušaću garnituru i izlazi na dnu bušotine, gde podiže iskopani materijal (isečke) do površine. Ova metoda se najčešće koristi u čvrstim stenama i peskovitim slojevima koji imaju dobru propusnost.

Postupak se može pojednostavljeno predstaviti kroz sledeće faze:

Postavljanje bušaće garniture i kompresora na lokaciju
Bušenje kroz različite slojeve zemljišta
Istovremeno izbacivanje isečaka pomoću vazduha
Dolazak do sloja koji sadrži vodu (vodonosni horizont)
Ugradnja cevi i filtera
Razbušivanje i ispiranje bunara

Međutim, kod jeftinog bušenja vazduhom često se izostavljaju ili neadekvatno sprovode ključni koraci. Na primer:

Ne koristi se odgovarajuća oprema za praćenje hidrogeoloških indikatora
Prečnik bušotine je premali, što smanjuje mogućnost ugradnje kvalitetnih filtera
Ne vrši se pravilno razbušivanje bunara (tzv. razvrtavanje)
Filteri se postavljaju naslepo, bez analize vrste podzemnog materijala
Nema konačne dezinfekcije, stabilizacije zidova i testiranja kapaciteta

Za razliku od rotacionog bušenja sa ispiranjem (koje koristi vodeni mulj), bušenje vazduhom ne stabilizuje zidove bušotine. To posebno predstavlja problem u rastresitim slojevima (pesak, šljunak, sitne gline), gde dolazi do urušavanja i zapušenja filtera. Rezultat je loš protok vode, nestabilna konstrukcija i, na kraju, bunar koji ne može da zadovolji ni osnovne potrebe domaćinstva.

Još jedan ključni aspekt je lokacija i interpretacija geoloških podataka. Jeftino bušenje često se obavlja bez prethodnog geološkog snimanja, bez izrade hidrogeološkog elaborata i bez konsultacija sa stručnjacima. Time se povećava verovatnoća da se vodonosni sloj uopšte ne presretne, ili da se filtracija postavi iznad ili ispod optimalnog nivoa.

3. Šta se dešava ako to ne uradimo?

Kada se bušenje bunara obavi na brzinu i bez poštovanja osnovnih pravila struke, posledice mogu biti višestruke i dugoročne. Najčešći problem je slab kapacitet bunara, koji se manifestuje u obliku:

Slabog ili nestalnog protoka vode
Sušenja bunara u letnjim mesecima
Učestalog zapušavanja filtera
Zamućenja vode prilikom pumpanja
Prerane havarije pumpe zbog peskovitog materijala

Slab kapacitet često znači da bunar ne može da obezbedi više od 100–200 litara na sat, što je ispod minimalnih preporuka za jedno domaćinstvo. Za poređenje, prosečna porodica dnevno potroši između 500 i 1000 litara vode. Ukoliko se voda koristi i za navodnjavanje, industrijsku proizvodnju ili stočarstvo, potrebe se višestruko povećavaju.

Pored tehničkih problema, tu su i finansijske posledice. Investitor koji je uštedeo 20–30% na početnoj ceni bušenja, često je primoran da buši novi bunar nakon godinu ili dve. Ukupni trošak tada može višestruko premašiti prvobitni budžet. U najgorim slučajevima, bunar se mora napustiti, a lokacija više nije pogodna za novo bušenje zbog destabilizacije slojeva.

Nepravilan izbor filtera i njihovo loše postavljanje dovodi do ubrzanog zapušenja. U peskovitim slojevima, ako nije postavljena odgovarajuća granulacija šljunka oko filtera (tzv. „pakovanje filtarskim materijalom“), dolazi do ulaska peska u cev. To ne samo da oštećuje pumpu, već i smanjuje životni vek samog bunara.

Još jedan čest problem je nedostatak završne obrade bunara. U pravilnoj proceduri, nakon bušenja i ugradnje cevi, bunar se mora razraditi (tzv. « razbušiti ») specijalnim metodama koje omogućavaju prirodni dotok vode iz okolnog sloja. Bez ovog koraka, protok ostaje minimalan, jer filteri nisu u kontaktu sa vodenim telom dovoljno velikog prečnika.

Na kraju, tu je i pitanje kvaliteta vode. Bušenje vazduhom ne uključuje ispiranje slojeva, pa se često dešava da u vodu dospeju organske materije, gline i mikrobi, što može učiniti vodu neupotrebljivom za piće bez dodatne obrade.

Zaključak

Jeftino bušenje vazduhom deluje kao privlačna opcija kada se posmatra samo početni trošak. Međutim, izostavljanje ključnih hidrogeoloških i inženjerskih principa vodi ka problemima koji se ne mogu rešiti jednostavnim popravkama. Bunar sa slabim kapacitetom je često rezultat neadekvatne tehnologije, lošeg planiranja i odsustva stručnog nadzora.

Kvalitetan bunar zahteva više od same bušaće mašine. Potrebni su podaci o terenu, kvalitetan filter materijal, pravilno dimenzionisanje, kao i postupci razrade i dezinfekcije. Ulaganje u stručan pristup i kvalitetnu opremu na početku višestruko se isplati kroz dug vek trajanja bunara, stabilan kapacitet i sigurnu vodosnabdevanje.

Za sve dodatne informacije i pomoć, obratite se:

bunar.rs
Telefon: 064 669 4209