Opasnosti od prodora površinskih voda: zaštitite svoj bunar pravim zaptivanjem

1. O čemu se radi?

Površinske vode predstavljaju jednu od glavnih pretnji za kvalitet podzemnih voda i funkcionalnost bunara. Kada govorimo o prodoru površinskih voda, mislimo na infiltraciju kišnice, otopljenog snega i otpadnih voda sa površine zemlje koje mogu dospeti u bunar. Ove vode često sadrže mikroorganizme, nitrate, pesticide i druge kontaminante koji mogu ozbiljno ugroziti hemijski i mikrobiološki sastav bunarske vode.

Zaptivanje bunara je ključna zaštitna mera koja sprečava ovu vrstu kontaminacije. Pravilno zaptivanje obuhvata niz tehničkih zahvata kojima se zatvaraju svi mogući putevi prodora površinskih voda u zonu bunarskog otvora i bušotine. Posebna pažnja mora se posvetiti zoni između zaštitne cevi i zidova bušotine, kao i spoju između poklopca i cevi bunara.

Bez adekvatne zaštite, bunar izložen površinskim vodama može postati izvor zdravstvenog rizika za domaćinstvo, poljoprivredu ili industrijski sistem koji se oslanja na njega.

2. Kako se to radi?

Pravilno zaptivanje bunara je tehnički postupak koji se sprovodi tokom i nakon izgradnje bunara. Postoji nekoliko ključnih koraka koje treba poštovati kako bi se osiguralo da površinske vode ne prodiru u podzemni sistem. U nastavku su predstavljene najvažnije faze i metode zaptivanja bunara.

Zaptivanje prstena između cevi i zida bušotine

Nakon što se bušotina izbuši, u nju se ugrađuje zaštitna čelična ili PVC cev. Između spoljne strane cevi i zida bušotine ostaje prstenasti prostor (prstenasti anulus) koji mora biti ispunjen zaptivnim materijalom. Najčešće se koristi bentonitna glina, cementni mleč ili specijalne hidroizolacione smeše.

– Bentonit je prirodni materijal koji bubri u kontaktu sa vodom i formira nepropusnu barijeru.
– Cementni mleč se priprema u odgovarajućem odnosu vode i cementa i ubacuje se pomoću cevi za injektiranje.
– Bitno je da se zaptivni sloj ubacuje odozdo prema gore, kako bi se eliminisali mehurići vazduha i obezbedilo potpuno ispunjenje.

Minimalna debljina zaptivnog sloja treba da bude 5-10 cm oko čitavog obima cevi, a njegova visina zavisi od dubine bunara i geoloških karakteristika terena. Uobičajeno je da se zaptivanje sprovodi u gornjih 3-5 metara, ali nekada i dublje.

Zaptivanje poklopca i glave bunara

Poklopac bunara mora biti čvrst i vodonepropustan. Preporučuje se upotreba betonskih ili metalnih poklopaca sa gumenim zaptivkama. Poklopac se postavlja iznad nivoa tla, kako bi se sprečilo direktno slivanje vode u bunar. Takođe, oko bunara se pravi betonski prsten (plato) sa blagim nagibom ka spolja, koji odvodi kišnicu dalje od bunara.

Spojevi između poklopca i cevi bunara moraju biti zaptiveni elastičnim materijalima (npr. silikonskim zaptivkama otpornih na UV zračenje i promene temperature).

Izrada glave bunara

Glava bunara je završni deo cevi koji izlazi iznad površine tla. Ona mora biti vodonepropusna i dovoljno visoka da onemogući prodor površinskih voda. Preporučena visina glave bunara iznad tla je najmanje 50 cm. Oko glave bunara treba napraviti tampon zonu – 1 do 2 metra širine nasute vodonepropusnim materijalom (glinom ili zbijenim šljunkom).

Ugradnja ventilacionog otvora

Bunari koji su potpuno zatvoreni moraju imati ventilacioni otvor, ali on mora biti zaštićen filterom koji sprečava ulazak insekata, prašine i vode. Ventilacija omogućava izjednačavanje pritiska i sprečava kondenzaciju unutar cevi.

Redovno održavanje i inspekcija

Zaptivni sistemi vremenom mogu oslabiti. Preporučuje se redovan vizuelni pregled glave bunara, poklopca i zaptivnih spojeva najmanje jednom godišnje, kao i nakon svake veće kiše, poplave ili zemljotresa. Prilikom inspekcije proverava se prisustvo pukotina, korozije, propadanja zaptivnog materijala i znakova infiltracije vode.

Odvođenje površinskih voda

Ukoliko se bunar nalazi u depresiji ili u zoni sa lošim drenažnim svojstvima, preporučuje se izgradnja drenažnog sistema. To može biti otvoreni kanal, perforirana drenažna cev ili upojni bunar koji odvodi višak površinske vode dalje od bunarskog otvora.

3. Šta se dešava ako to ne uradimo?

Nepravilno ili nepostojeće zaptivanje bunara nosi sa sobom brojne rizike. Ovi rizici se mogu klasifikovati kao hemijski, mikrobiološki, hidrološki i infrastrukturni.

Kontaminacija podzemne vode

Površinske vode su često zagađene poljoprivrednim đubrivima, pesticidima, fekalijama, deterdžentima i teškim metalima. Kada prodru u bunar, ove supstance se mešaju sa podzemnom vodom, čime se narušava njen kvalitet.

Najčešći kontaminanti uključuju:

– Nitrate (NO₃⁻): uzrokuju methemoglobinemiju (plava beba sindrom) kod dece.
– Koliformne bakterije: ukazuju na fekalno zagađenje i potencijalnu prisutnost opasnih patogena poput E. coli.
– Organske materije: povećavaju hemijsku potrošnju kiseonika (HPK), što ukazuje na degradaciju kvaliteta vode.

Jednom kontaminirana, podzemna voda se teško čisti, jer se toksini mogu zadržati u akviferu decenijama. Troškovi remedijacije su često veći od troškova izgradnje novog bunara.

Zdravstveni rizici

Korišćenje kontaminirane vode za piće, kuvanje ili navodnjavanje predstavlja direktnu pretnju zdravlju. Simptomi mogu uključivati stomačne tegobe, povraćanje, dijareju, hronične bolesti i oštećenja bubrega. U poljoprivredi, zalivanje useva zagađenom vodom može dovesti do akumulacije toksina u hrani.

Oštećenje infrastrukture bunara

Kada površinske vode prodru u bunar, često dolazi do taloženja mulja, peska i organskih materija. Ovi talozi mogu:

– Smanjiti kapacitet bunara.
– Oštetiti pumpu.
– Ubrzati koroziju metalnih delova.
– Povećati učestalost servisiranja i troškove održavanja.

U ekstremnim slučajevima, kontaminacija može dovesti do trajnog onesposobljavanja bunara.

Povećan hidraulički stres

Ulazak površinskih voda menja prirodnu dinamiku akvifera. Može doći do povećanja pritiska u gornjim slojevima i potencijalnog mešanja sa dubljim, inače čistijim zonama. Ovo može izazvati pad kapaciteta, gubitak pritiska i pojavu dvostrukih akvifera, što dodatno otežava eksploataciju.

Pravni i ekološki problemi

U mnogim opštinama neadekvatno zaptiveni bunari smatraju se izvorima zagađenja i podležu inspekciji. Vlasnici mogu biti odgovorni za sanaciju štete ukoliko kontaminacija pređe na susedna imanja ili utiče na javne izvore vode.

Pored toga, prodor površinskih voda može poremetiti prirodne tokove podzemnih voda, smanjiti biodiverzitet i narušiti stabilnost tla.

Zaključak

Zaptivanje bunara je neophodna i nezaobilazna mera zaštite vašeg izvora vode. Bez pravilnog zaptivanja, vaš bunar može postati ulazna tačka za zagađivače, što ima dalekosežne posledice po zdravlje, ekonomiju i životnu sredinu. Postupak zaptivanja nije samo tehnički zahvat – to je prevencija koja štiti ono najvrednije: čistu vodu.

Ulaganje u kvalitetnu izradu i redovno održavanje zaptivnog sistema višestruko se isplati. Kvalitetno zaptiven bunar radi efikasno, traje duže i pruža sigurnost korisnicima.

Kontakt informacije

Za sve dodatne informacije i tehničku pomoć u vezi sa zaptivanjem bunara i zaštitom od površinskih voda, možete se obratiti:

bunar.rs
Telefon: 064 669 4209