Sprečite kontaminaciju: značaj zaštite bunara od površinskih vodenih tokova

1. O čemu se radi?

Zaštita bunara od kontaminacije površinskim vodama predstavlja ključni aspekt očuvanja kvaliteta podzemnih voda. Bunar je direktna veza između površine tla i dubljih vodonosnih slojeva. Ukoliko nije adekvatno zaštićen, postoji visok rizik da zagađene površinske vode prodru u akvifer i time ugroze hemijski i bakteriološki sastav vode za piće. Ovaj problem je posebno izražen u područjima sa intenzivnom poljoprivredom, urbanizacijom, industrijskim aktivnostima i nepovoljnom hidrogeološkom strukturom.

Površinske vode, koje nastaju usled padavina, topljenja snega, oticanja iz reka i jezera, često sadrže razne zagađivače. To mogu biti pesticidi, herbicidi, teški metali, fekalne bakterije i mnoge druge štetne supstance. Kada se neadekvatno izvedu radovi na bušenju, obezbeđivanju i zatvaranju bunarskog prostora, sve ove supstance mogu lako dospeti do izvorišta podzemne vode.

Zbog toga je važno jasno razumeti kako funkcioniše zaštita bunara, koje su metode i materijali najefikasniji, i šta se može dogoditi ako se ti koraci zanemare. Ovaj članak ima za cilj da pruži detaljan tehnički pregled postupaka zaštite bunara, ali i da na jednostavan način približi ovu važnu temu široj javnosti.

2. Kako se to radi?

Zaštita bunara od površinskih voda sprovodi se kroz skup inženjerskih, geoloških i hidroloških mera. Ove mere su deo standardne prakse u geotehnici i hidrogeologiji, i obuhvataju sledeće ključne korake:

2.1 Odabir lokacije i geološka ispitivanja

Prvi i najvažniji korak je izbor adekvatne lokacije. Lokacija bunara mora biti udaljena od potencijalnih izvora zagađenja: septičkih jama, deponija, kanala odpadnih voda, hemijskih skladišta i poljoprivrednih površina sa intenzivnim prskanjem.

Geološka i hidrogeološka ispitivanja se vrše radi utvrđivanja vrste tla, dubine i karakteristika vodonosnog sloja, kao i prisustva nepropusnih slojeva (glina, lapor, marl) koji mogu poslužiti kao prirodna barijera za kontaminaciju. Ova ispitivanja uključuju:

– Inženjersko-geološki profil bušotine
– Analizu uzoraka tla i vode
– Određivanje nivoa statične i dinamičke vode
– Piezometarska merenja u različitim sezonama

2.2 Konstrukcija bunara

Zaštita bunara u velikoj meri zavisi od kvaliteta njegove konstrukcije. Pravilno izveden bunar sadrži sledeće elemente:

  • Bušotinski kolosek (casing): Cevi koje se postavljaju duž zidova bušotine sprečavaju urušavanje kanala i onemogućavaju površinskim vodama da prodru kroz zidove bušotine.
  • Sanitarna zaštitna zona: Gornjih 3 do 5 metara bušotine treba cementirati (ili bentonitom zatvoriti) kako bi se sprečila infiltracija površinske vode uz cevovod.
  • Filterski deo: Deo cevi sa perforacijama i šljunkovitim filtrom omogućava prolaz podzemne vode, ali zadržava čestice i sprečava ulazak nečistoća.
  • Glava bunara (bunarče): Betonirana konstrukcija na površini koja hermetički zatvara gornji deo bunara i štiti ga od atmosferskih i mehaničkih uticaja.

2.3 Zaptivanje prstena oko cevi (annular seal)

Jedan od najvažnijih koraka u zaštiti bunara je zaptivanje prostora između bušotine i bušotinskih cevi. Taj prostor, poznat kao prstenasti prostor (eng. annular space), mora biti ispunjen materijalom koji sprečava vertikalno kretanje vode.

Najčešće korišćeni materijali za zaptivanje su:

  • Bentonitne smese (granulirani ili u pastoznom obliku)
  • Cementna injekcija (posebna formula za hidroizolaciju)
  • Kompozitni materijali (mešavine bentonita, peska i cementa)

Zaptivanje se vrši pomoću tremi cevi i pumpi koje omogućavaju kontrolisanu ugradnju materijala od dna prema vrhu, čime se obezbeđuje kompaktan i nepropustan sloj.

2.4 Izrada glave bunara (bunarče)

Glava bunara je završni deo koji se vidi na površini terena. Ona mora biti:

– Povišena najmanje 30 cm iznad maksimalnog nivoa površinskih voda
– Zatvorena metalnim ili betonskim poklopcem sa bravom
– Okružena betonskim podijumom nagnutim od otvora (radi oticanja kišnice)

Ova konstrukcija sprečava direktan ulazak vode, insekata, glodara i drugih zagađivača u bunar. Ujedno omogućava lak pristup za merenje nivoa vode i uzorkovanje.

2.5 Sanitarna zaštitna zona

Zakon o vodama i pravilnici o zaštiti izvorišta propisuju formiranje sanitarne zaštitne zone oko bunara. Ona se deli na:

  1. Zona neposredne zaštite: 10 do 50 metara od bunara, u kojoj su zabranjene sve aktivnosti koje mogu izazvati zagađenje.
  2. Zona užeg režima zaštite: širi pojas (do 300 m), sa ograničenjima u korišćenju zemljišta.
  3. Zona šire zaštite: definisana na osnovu hidrogeoloških uslova, sa regulacijom poljoprivrednih i industrijskih aktivnosti.

2.6 Redovno održavanje i monitoring

Jednom izvedena zaštita nije dovoljna. Neophodno je redovno održavanje bunara koje uključuje:

– Periodične kontrole fizičkog stanja (poklopac, glava, cevovod)
– Uzorkovanje vode radi hemijske i mikrobiološke analize
– Provera zaptivenosti i integriteta zaptivnih materijala
– Čišćenje i dezinfekcija prema potrebi

Monitoring treba vršiti najmanje jednom godišnje za individualne bunare, a češće za javna i industrijska izvorišta.

3. Šta se dešava ako to ne uradimo?

Nedostatak adekvatne zaštite bunara može imati ozbiljne posledice, kako po ljudsko zdravlje, tako i po ekosistem i lokalnu ekonomiju.

3.1 Hemijska kontaminacija

Ukoliko dođe do prodiranja pesticida, đubriva, naftnih derivata ili teških metala u bunar, voda postaje hemijski zagađena. Neke od supstanci, poput nitrata ili arsena, mogu imati kancerogeno dejstvo čak i u malim koncentracijama. Voda zagađena ovim supstancama nije pogodna za piće, navodnjavanje ili industrijsku upotrebu.

3.2 Mikrobiološka kontaminacija

Nezaštićeni bunari često postaju žarišta fekalnih bakterija (Escherichia coli, Enterococcus spp.), virusa i parazita. Mikroorganizmi dospevaju u bunar usled oticanja iz septičkih jama, stajnjaka, kanalizacije ili površinskog oticanja. Konzumiranje ovakve vode može izazvati gastrointestinalne infekcije, hepatitis, pa čak i epidemije u ruralnim sredinama.

3.3 Mehaničko začepljenje i oštećenje

Ukoliko površinske vode sa sobom nose pesak, glinu i organsku materiju, dolazi do začepljenja filterskog sloja i cevi. To smanjuje kapacitet bunara, povećava učestalost kvarova pumpi i zahteva skupo čišćenje ili čak rekonstrukciju.

3.4 Ekonomski gubici

Zagađeni ili oštećeni bunar zahteva sanaciju, a u nekim slučajevima i potpuno zatvaranje. Zamena bunara može koštati više hiljada evra, dok gubitak izvora vode utiče na poljoprivredu, industriju i svakodnevni život domaćinstava.

3.5 Dugoročna degradacija akvifera

Jednom kontaminiran akvifer može ostati zagađen decenijama. Voda iz takvog sloja se više ne može koristiti bez kompleksne prerade. To dugoročno ugrožava dostupnost pijaće vode i narušava regionalnu hidrološku ravnotežu.

Zaključak

Zaštita bunara od površinskih vodenih tokova je neophodna kako bi se očuvala bezbednost i kvalitet podzemnih voda. Pravilno planiranje, stručno bušenje, kvalitetna konstrukcija i redovno održavanje su ključni elementi u prevenciji kontaminacije. Investicija u zaštitu bunara višestruko se isplati – kako kroz bezbednu vodu za piće, tako i kroz očuvanje prirodnih resursa za buduće generacije.

Kontakt informacije

Za dodatne informacije i konsultacije o zaštiti bunara možete se obratiti:

bunar.rs
Telefon: 064 669 4209