Cisterna koja se usred leta penje putem ka Šljivovoj ne dovozi samo vodu. Dovozi i ono neprijatno pitanje koje domaćin sebi postavi svaki put kad je isprati pogledom: dokle ću ovako? Izvor koji je celog proleća lepo tekao najpre se stanji u nit, pa zaćuti. Plitki bunar koji je u maju imao vode preko pola, u avgustu pokaže dno. I onda se zove cisterna, pa se voda meri kofama i deli između kuće, stoke i bašte. Ta slika se u selima u okolini Valjeva ponavlja sve češće — ali u Šljivovoj ona ima svoj, vrlo konkretan razlog, i on se ne vidi na nebu nego u zemlji.
Zašto leto prvo uzme vodu baš ovom selu
Šljivova leži visoko, na preko šest stotina metara, i to je za plitku vodu presudan podatak. Sve što padne s neba ovde ima kuda da ode — teren je nagnut i ocedit, pa kiša ne stoji nego putuje nizbrdo, ka potocima i dalje ka reci. Selo na visini je, kad je o vodi reč, kao kuća na vrhu krova: sve što na nju padne, sliva se ka oluku. Onaj ko drži plac u dolini pored reke dobija vodu koju su mu poslale sve padine iznad njega. Onaj ko je na visini šalje svoju vodu drugima — a sebi zadržava samo ono malo što gornji sloj zemlje stigne da upije dok voda prolazi.
Gornji sloj ovde radi kao sito, ne kao rezervoar
A taj gornji sloj u Šljivovoj nije ni građen da čuva vodu. Prvih nekoliko metara, pa i više od toga, čini raspadnuta i izlomljena stena — škriljci koji se drobe pod rukom, trošan kamen izmešan sa zemljom. Kroz takav materijal voda prolazi lako, ali se u njemu zadržava tanko i kratko. Dok kiša pada redovno, sloj je stalno dopunjen i izvor teče; izvor je, u stvari, samo mesto gde se taj plitki sloj preliva. Čim kiša izostane nekoliko nedelja, sloj se ocedi kao sunđer podignut iz lavora — i izvor stane. Naša geološka podloga za ovaj teren kaže surovo jasno: plitka voda ovde je oskudna, i čak i tamo gde je ima, daje tanak mlaz. Taman da napuni kofu dok popijete kafu, ali kuću, kupatilo i stoku na to ne možete osloniti ni u dobroj godini, a kamoli u sušnoj.
Voda koja ne gleda u nebo leži u pukotinama tvrde stene
Ispod tog trošnog pokrivača priča se menja. Tu počinje tvrda, zbijena stena — škriljci, peščari i, što je za vodu najvažnije, krečnjak. Takva stena ne upija vodu kao zemlja; ona je provodi kroz pukotine, kao kroz žile. I upravo u tim pukotinama, duboko dole, skuplja se voda koju hrani cela padina, godinama, iz šireg prostora nego što je vaša parcela. To više nije voda od prošlomesečne kiše — to je voda koja se sporo puni i sporo prazni, pa je jedno sušno leto praktično ne dotiče. U ovom delu okoline Valjeva ona se po pravilu nalazi na dubinama koje se mere desetinama metara, neretko i znatno ispod sto. Zvuči daleko, ali je to jedina voda koja u avgustu izgleda isto kao u aprilu. Postoji, doduše, i ćudljiva strana te priče: pukotine nisu raspoređene ravnomerno, pa dve parcele u istom selu mogu da se razlikuju — zato se svaka gleda za sebe.
Stari široki bunari hvatali su baš tu prevrtljivu gornju vodu
Po starim imanjima u Šljivovoj i okolnim selima još stoje bunari kopani rukom, široki oko metar, ozidani kamenom. Oni nisu bili pogrešni za svoje vreme — ali su, po prirodi stvari, mogli da dohvate samo onaj plitki sloj o kome smo pričali. Zato su i oni prvi na udaru suše. A ima i drugi razlog zbog koga se ta gornja voda danas gleda s oprezom: u nju se cedi sve što je na površini — njiva, dvorište, septička jama, put. Kad se danas buši dubok bunar, taj gornji, nesigurni sloj se ne poziva u bušotinu, nego se njen gornji deo zatvori i izoluje cevima, da se površinska voda ne bi mešala sa dubokom i kvarila je. Duboka voda vredi upravo zato što je od površine odvojena — i taj zid mora da ostane ceo.
Bušilica ne ide „do neke dubine“ — ide do sloja koji vodu drži
Kad domaćin pita koliko će bunar biti dubok, iskren odgovor je: to će nam reći vaša parcela. Bušilica najpre prođe kroz raspadnuti pokrivač, zatim uđe u zdravu, tvrdu stenu, i onda traži zone gde je ta stena ispucala i gde pukotine nose vodu. Voda, dakle, nije „na toliko i toliko metara“ — voda je u određenom sloju, a na kojoj se dubini taj sloj nalazi baš pod vašim dvorištem, zna se tek kad se teren ozbiljno pregleda i kad se buši. Ima još nešto što se pre mašine mora pogledati: u širem prostoru oko Šljivove — prema Bogošticama, Gajićima, Stavama — zabeleženo je više klizišta, među njima i aktivnih. To ne znači da je vaša parcela ugrožena, ali znači da mesto bušotine ne sme da se bira odokativno. Zato mi pre svake bušotine ukrstimo geološke karte i merenja na terenu sa iskustvom iz okolnih sela — a stari majstor među nama i danas prvo prošeta parcelom sa rašljama u rukama.
Ako vam je ovog leta cisterna već poznat gost, ili gledate kako izvor svake godine staje sve ranije, nemojte čekati sledeći avgust da vas podseti. Javite nam se i zatražite procenu — izaći ćemo, pregledati baš vašu parcelu u Šljivovoj i reći vam otvoreno gde je na njoj voda koja ne zavisi od kiše, i šta je potrebno da do nje dođete.