Najskuplje greške pod Dračićem ne prave se u dubini, nego u dogovoru na kapiji
Kad bunar u Dračiću kod Valjeva ne uspe, retko je kriva voda. Nje pod selom ima: osnova je krečnjak i dolomit, tvrda i kompaktna stena, izlomljena pukotinama koje je voda vekovima širila. Tim pukotinama ona i putuje, duboko, sporo i bez obzira na to kakvo je leto. Nevolja je što ovakav teren traži da se tri ključne odluke — kojom mašinom, kako se bušotina završi i da li se teren uopšte proveri — donesu ispravno. Svaka od njih se u okolini Valjeva najčešće pogreši na isti način, i svaka ima svoju fiziku i svoju cenu.
Kad se u krečnjak uđe blatom umesto vazduhom
Prva greška je mašina. U pesku i glini bušilica radi sa gustom tečnošću, isplakom, koja drži zid rupe da se ne uruši i iznosi izbušeni materijal. U tvrdoj steni pod Dračićem zid se ne urušava — kamen ga sam drži. Isplaka tu nema šta da čuva, ali ima šta da pokvari: pod pritiskom je bušilica potiskuje bočno, pravo u pukotine kroz koje bi trebalo da dođe voda. Sitna glinena kaša uđe u prslinu, stvrdne se, i bunar dobije zid tamo gde je trebalo da bude ulaz. Zato se ovakva stena buši čekićem na dnu bušotine, na suv vazduh: kamen se lomi udarcem, a prašina izleti napolje. Pukotine ostaju otvorene, i majstor ih čak i vidi — čim vazduh počne da izbacuje vlažan materijal, zna se da je stigao do vode.
Šljunak oko cevi: lek za pesak, otrov za pukotinu
Druga greška se pravi na kraju, kad se bušotina „oblači“. U pesku se oko cevi obavezno sipa sloj krupnijeg šljunka, filterski zasip, jer bi inače sitan pesak ušao u bunar i pumpa bi za mesec dana mlela ono što nikada nije trebalo. Ruka koja je to radila sto puta u ravnici sipa šljunak i ovde. Samo, u ispucaloj steni voda ne dolazi ravnomerno kroz ceo zid, nego kroz nekoliko prslina, i baš te prsline šljunak zatvori. Kamen je sam sebi filter; ono što mu se doda samo ga guši. Uz to ide i pitanje prečnika: domaćinu je logično da širi otvor znači više vode. Ali širi otvor znači i više materijala koji cirkuliše u rupi, dakle više onoga što se pod pritiskom gura u stranu, u vodonosne pukotine. Bunar u steni se ne meri po širini, nego po tome koliko je pukotina ostalo otvoreno kad mašina ode.
Zemlja oko Dračića se već pomerala — i to se sazna pre bušenja, ne posle
Treća greška je najstarija: doći, izabrati zgodno mesto blizu kuće i početi. Pod Dračićem to nosi dva skrivena troška. Prvi je plitka voda: na nekoliko metara skoro svako nađe vlažan sloj, ali on skuplja ono što selo ostavlja na površini i nije za piće. Ko stane na njemu, dobio je bunar za zalivanje, ne za kuću. Drugi je ozbiljniji. U okolini — Gradac, Petnica, Prijezdići — evidentirano je više klizišta, a neka su i danas aktivna, najbliže na oko kilometar od sela. Bušotina na padini koja spava, a nije mrtva, može za par godina da ostane bez cevi koja stoji pravo. A karstna voda ima još jednu osobinu: raspored pukotina je lokalno nepredvidiv, pa dve parcele u istom selu nisu ista priča. Zato mi pre svega spajamo geološke karte i sondiranje sa iskustvom, a ne stidimo se ni rašlji tamo gde potvrđuju ono što karta nagoveštava.
Pre nego što bilo koja mašina uđe u dvorište
Bušenje bunara u Dračiću nije pitanje sreće, nego reda kojim se stvari rade. Prvo se teren pregleda i odredi gde stena obećava i gde padina miruje; iz toga sledi metoda, iz metode način na koji se bušotina završi, i tek onda cifra. Ako ozbiljno razmišljate o bunaru na svojoj parceli u Dračiću, zatražite procenu — dođemo, pregledamo baš vaš teren i kažemo šta on može, pre nego što se ijedna od ove tri greške napravi.