Degurić ima nešto na čemu bi mu pozavidelo skoro svako selo u okolini Valjeva: na ulazu u klisuru voda izbija pravo iz stene, cele godine, u tolikoj meri da je i grad posegnuo za njom. Kad izvor kraj puta hrani vodovod, domaćinu je prirodno da zaključi kako je pod njegovom njivom voda gotova stvar. Taj zaključak je upola tačan — a ona druga polovina je razlog što ovaj tekst pišemo.
Petnica je tu preko brda, ali pod zemljom počinje drugi svet
Ko prati šta objavljujemo, možda pamti tekst o Petnici. Tamo smo domaćinima objašnjavali da pod njihovim selom ne teče podzemna reka koju bušilica treba da pogodi, nego da voda leži u peskovima starog jezerskog dna. Degurić od Petnice deli tek dobra šetnja, pa je logično pomisliti da isto važi i ovde. Ne važi — i retka je prilika da dvama susednim selima kažemo suprotne stvari, a da oba puta budemo u pravu. Pod Degurićem nema jezerskog peska: teren je građen od krečnjaka i dolomita, tvrde i kompaktne stene koju je voda vekovima nagrizala i otvarala. Kanali i pukotine kroz koje voda zaista putuje — ono što u Petnici postoji samo u narodnoj priči — u Deguriću su stvarnost. Klisura Gradca i pećina iz koje voda izbija nisu ukras predela, nego dokaz.
Zašto stena puna vode ne znači bunar na svakom mestu
Krečnjak nije sunđer koji vodu upija ravnomerno, pa je svuda ima podjednako. Kiša koja padne na ovakav teren ne zadržava se plitko, nego propada kroz pukotine i silazi duboko, tamo gde se pukotine spajaju u prave žile. Zato ista stena na jednom mestu daje vodu u izobilju, a nekoliko desetina koraka dalje stoji stegnuta i nema. Plitke vode ima i ovde — u rastresitom pokrivaču iznad stene uvek se nešto zadrži — ali to je voda koja živi blizu površine i trpi sve što površina donese: đubrivo sa njive, osoku iz dvorišta, prvu ozbiljniju sušu. Za zalivanje može da posluži; kući je ne bismo poverili. Voda na koju se kuća oslanja leži znatno niže, u ispucaloj steni koju ni leto ni zima ne dotiču.
Dubina se ne pogađa — ona se pročita iz slojeva
Zato na pitanje o dubini ne odgovaramo cifrom preko telefona. Bušilica prvo prođe kroz meki pokrivač, zatim uđe u kompaktan kamen, i bunar se ne završava na broju zadatom unapred, nego onog trenutka kad otvori zonu povezanih pukotina koja vodu zaista nosi. Kod jednog domaćina ta zona dođe ranije, kod drugog kasnije — a parcele mogu biti jedna uz drugu. Ko vam dubinu i cenu bušenja saopšti napamet, ne govori o vašoj zemlji, nego o proseku iz svoje sveske.
Kamen pod selom miruje, ali karta mora da pogleda i šire
Tvrda i kompaktna stena je dobra vest i za bunar i za kuću: takav teren nosi. Ali karte okoline ne prećutkuju da zemljište oko sela nije svuda tako mirno — prema Gradcu, Ostrvu i Petnici zabeleženo je više klizišta, a poneko se i danas pomera. To ne znači da se pod vašom njivom nešto kreće; znači da granicu između mirnog i nemirnog terena ne povlači ničija ograda, nego se ona čita iz podataka. Zato pre bušenja gledamo dve stvari odjednom: kakva je stena baš pod tom parcelom i da li se teren oko nje pomera. Radimo to kako smo navikli — prvo karte i sonde, preko njih iskustvo sa okolnih bušotina, a na samoj zemlji i rašlje, da jedno drugome bude provera.
Pre nego što u dvorište uđe bilo kakva mašina, javite nam se i zatražite procenu — ozbiljan pregled terena baš za vašu parcelu u Deguriću, posle kojeg ćete znati šta pod vašom zemljom sme da se obeća, a šta tek bušilica potvrđuje.