Domaćin koji prvi put razmišlja o bunaru najčešće gleda u dubinu i cenu, kao da su to dva broja koja sve rešavaju. A na zemljištu kakvo je u okolini Valjeva, baš u Osečini, bunar se mnogo češće pokvari zbog tri odluke koje se donesu ranije — pre nego što alat uopšte dotakne tlo. Sve tri se mogu izbeći, i nijedna nema veze sa srećom. Hajde da ih prođemo redom, jer kad ih jednom vidite, više ih nećete prevideti.
Greška prva: alat skrojen za meko, a pod nogama vam je tvrda stena
Pod Osečinom nije rastresit pesak u koji se lako utone. Tu su krečnjaci, peščari i konglomerati — stene koje su tvrde, kompaktne i prilično ujednačene. Voda u njima ne stoji u nekom mekom sloju, nego putuje kroz pukotine i kanale koje je vekovima razjedala kiša. To je krški, pukotinski svet, i on od alata traži potpuno drugu logiku.
Kad se na takvu stenu izađe sa pristupom koji je dobar za sitnozrne, meke naslage, dešava se sporo, skupo i nervozno bušenje — a često i loš rezultat. Tvrda, ujednačena stena traži da se razbija udarom uz pomoć vazduha, koji istovremeno iznosi sitan materijal i čisti pukotine umesto da ih maže. Izbor metode tu nije stvar ukusa; to je prvo mesto gde se odlučuje hoće li bunar uopšte „disati“.
Greška druga: zasipa se i širi kao da je u pesku
Ovde se prave dve greške odjednom, i obe izgledaju kao da „ne mogu da škode“. Prva je šljunčani filterski zasip. U pravom pesku on ima smisla — sloj šljunka oko cevi zadržava sitan pesak, a vodu propušta. Ali u ispucaloj steni voda vam ne dolazi kroz zrnca, nego baš kroz te pukotine. Ako ih obložite šljunkom i sitnim materijalom, vi zapravo zatvarate jedina vrata kroz koja voda ulazi. Ono što u pesku pomaže, u krečnjaku zazida.
Druga je verovanje da „što širi otvor, to više vode“. Zvuči logično, a fizika kaže suprotno. Što je prečnik veći, to se pri radu stvara više sitne kaše i potisne tečnosti, a ona se pod pritiskom gura bočno — pravo u one vodonosne pukotine. Tako se kanali kojima voda treba da stigne začepe muljem koji ste sami napravili. Širina nije izdašnost; pogrešno odabrana, ona radi protiv vas.
Greška treća: buši se u tačku, a teren se ovde pomera
Treća greška je najtiša, jer se ne vidi na bušilici nego na karti. Oko Osečine je evidentirano osam klizišta — od Ispod Aleksića i Lukića Male do samog sela — i neka od njih nisu mirna, nego i danas aktivna. To ne znači da je svaka parcela ugrožena; znači da se izbor tačke ne sme svesti na „evo, ovde mi je zgodno da dovučem cev“.
Teren koji klizi pomera i ono što je u njemu. Bunar postavljen bez pogleda na to kako se padina ponaša može vremenom da trpi smicanje, da mu se vrh ošteti ili da plitka, neispravna voda pronađe put nadole. Jer ispod Osečine postoje dva sasvim različita sveta: plitki sloj na nekih pet do dvadeset metara, gde voda ima, ali nije za piće, i prava, dubinska voda u krečnjaku, koja zna da bude i znatno dublja. Ko ne razdvoji ta dva sveta, lako pomeša „ima vode“ sa „ima pitke vode“, a to su dve potpuno različite priče.
Zašto vas baš ove tri odluke koštaju, a ne dubina
Primetićete da nijedna od tri greške nije „premalo metara“. Sve tri su odluke o pristupu, i sve tri se donose za stolom, pre nego što izađe ozbiljna procena. Zato kod nas posao ne počinje bušilicom. Počinje tako što razvijemo geološke i inženjerske karte vašeg atara, pročitamo gde su pukotine i kako se padina kreće, to spojimo sa onim što oko i iskustvo prepoznaju na terenu — i tek onda, gde nas i rašlje povedu, određujemo tačku i način rada. Tu se rađa i poštena cifra: ona zavisi od dubine, tvrdoće i toga koliko je tačka zahtevna, a ne od telefonskog pogađanja.
Ako razmišljate o bunaru na svojoj zemlji u Osečini, najpametnije što možete da uradite jeste da nijednu od ove tri greške ne donesete na slepo. Pre bušilice ide pregled — pa zatražite procenu i izađimo da ozbiljno pogledamo baš vašu parcelu, kako bismo zajedno odredili pravu tačku, pravu metodu i ono što vaš teren stvarno može da da.