Hajde da na trenutak zamislimo da sedimo za vašim stolom, a između nas leži geološka karta atara oko Donje Ljuboviđe. To nije obična mapa sa putevima i kućama — to je presek vaše zemlje, obojen u nekoliko boja, gde svaka boja priča kako je nastao taj komad terena i šta krije ispod travnjaka. Vlasniku zemlje sve to liči na šarenu mrlju. Čoveku koji ceo život buši bunare, ta ista mrlja je kao otvorena knjiga. Da vam pokažem šta oko prvo potraži.
Gornja boja: ono što se vidi kad zagrebete ašovom
Prvo gledamo onaj površinski pokrivač, taj sloj koji ste i sami videli kad ste kopali temelje ili baštu. Na karti je to nanos koji su potok i bujice donosili stotinama godina: mešavina šljunka, peska, peskovite i muljevite gline, naslagana jedno preko drugog bez ikakvog reda. I to „bez reda“ je ključna reč. Tamo gde je voda nekad jurila brže, ostao je šljunak; tamo gde je usporavala, slegla se glina. Zato se taj sloj zna promeniti na svakih nekoliko koraka — komšija na dvesta metara može imati sasvim drugačiji presek od vas.
U tom gornjem pojasu, plitko, gotovo uvek ima nešto vode. Iskreno vam kažem odmah: ta voda jeste tu, ali nije za piće i nije pouzdana. Ona zavisi od kiše i godišnjeg doba, a kroz onako prošaran teren lako pokupi sve sa površine. Dobra je za zalivanje, ne za vašu česmu u kuhinji.
Donja boja: tvrda stena i pukotine kroz koje voda putuje
Kad pređemo na boju ispod toga, priča se menja iz korena. Tu počinje čvrsta osnova — škriljci, peščari, sleđeni šljunak pretvoren u kamen i, ono najvažnije za vas, krečnjak. To su tvrde, kompaktne stene. U njima voda ne stoji kao u sunđeru od peska, nego putuje kroz pukotine i kanale koje je vekovima razjedala kroz krečnjak. Zato dobra, pitka voda ovde po pravilu leži duboko — računajte da se prava voda traži znatno niže nego što bi se domaćin nadao, često tek negde od pedesetak metara naniže.
I baš tu je tačka gde se najviše greši. U tvrdoj, ispucaloj steni ne ide isti pristup kao u pesku. U pesku se oko cevi nasipa sitan šljunak da zadrži zrnca, da vam bunar ne nosi mulj. Ali ako taj isti šljunčani zasip stavite u krečnjak, vi zapravo zatrpate baš one pukotine kroz koje voda i dolazi — zapušite izvor sopstvenom rukom. U kamenu voda ulazi kroz fuge, ne kroz zid od šljunka. Ono što je u pesku spas, ovde je greška. Zato se metoda bira prema tome šta karta pokazuje pod vašom parcelom, a ne po navici.
Treća boja koja se ne sme preskočiti: kako se teren pomera
Postoji još jedan sloj informacija koji laik na karti uopšte ne primeti, a majstoru je crveno svetlo. U okolini — prema Alugi, Davidovićima, Gornjoj Ljuboviđi — popisano je osam klizišta, a neka su i danas živa, najbliže jedno tri kilometra od sela. To nije razlog za strah, nego za pažnju. Onaj prošarani, neujednačeni nanos sa površine sklon je da se pri zasićenju vodom pomera i sleže. Zato za nas „čitanje karte“ nikad nije samo dubina do vode — gledamo istovremeno i kakva je stena, i kako se vaš deo terena ponaša kroz godine, baš za tu vašu parcelu, a ne za selo uopšte. Dobro postavljen bunar uzima u obzir oba ta sloja.
Od karte do vaše parcele
Karta je sjajan početak, ali ona pokriva ceo atar, a vi bušite na jednom tačnom mestu. Zato mi spajamo tri stvari: ono što piše na geološkim kartama i sondama, iskustvo nakupljeno na ovakvim terenima u okolini Valjeva, i da — proveru rašljama na licu mesta, jer se i to staro umeće lepo poklopi sa onim što karta nagoveštava. Tek kad se sve to složi, znamo gde da spustimo bušilicu i koliko duboko da idemo da bismo došli do vode koja izdrži i leto i sušnu godinu.
Ako razmišljate o bunaru, nemojte da krenete naslepo. Dođite da zajedno pogledamo šta karta i teren govore baš o vašem placu u Donjoj Ljuboviđi — zatražite procenu i izађimo na vašu parcelu da je ozbiljno pregledamo pre nego što ijedna mašina krene.