Cisterna pred kapijom nije dokaz da vode nema — nego da je tražena preblizu površini
Ko je prošlog leta u Žabarima čekao cisternu, zna kako to ide. U junu se u starom bunaru voda još vidi, u julu se kofa sve češće vraća napola prazna, a u avgustu izvor kraj puta, na koji se selo oslanjalo generacijama, prosto zamukne. Prva pomisao domaćina je da je „voda otišla“. Nije otišla. Ona koju ste imali nikad nije ni bila zaliha — bila je prolaznica koja je nakratko zastala u tankom gornjem sloju i, čim je kiša prestala, nastavila put naniže.
Krečnjak pod Žabarima ne čuva kišu — on je propušta kao rešeto
Da bi se razumelo zašto se to dešava baš ovde, treba znati na čemu selo leži. Pod Žabarima nije glina ni pesak, nego tvrd, kompaktan kamen: krečnjak i dolomit, stena koja se u ovom delu okoline Valjeva pruža bez većih iznenađenja i koju geolozi opisuju kao ispucalu i karstifikovanu. Ta reč zvuči učeno, a znači nešto sasvim prosto: voda je vekovima rastvarala kamen i u njemu izdubila pukotine, kanale i šupljine. Takva stena ne drži vodu u sebi kao sunđer — ona je propušta. Kiša koja padne na njivu zadrži se malo u tankom pokrivaču zemlje i raspadnutog kamena, a onda kroz pukotine ode dublje, tamo gde je oko ne vidi.
Zato je plitka voda u ovom terenu zapravo mera poslednjih nedelja kiše. Padne li dovoljno, gornji sloj se napuni, izvori prorade, stari bunari se vrate. Zastane li kiša na mesec dana usred leta, taj isti sloj se isprazni odozdo — ne isparava, nego curi u dubinu — i nema ga šta dopuniti. U pesku ili glini voda bi se cedila polako; u ispucalom krečnjaku jednostavno prođe.
Izvor kraj puta i stari široki bunar piju iz istog plitkog tanjira
Stari bunari po Žabarima — zidani, široki, u koje čovek može da se spusti — kopani su rukom i stali su tamo gde se prvo javila voda, u tom gornjem raspadnutom sloju. Ta plitka voda leži na svega nekoliko metara do dvadesetak, daje skromnu količinu i, što je važnije, nije za piće: preblizu je površini, pa u nju stiže sve što se sa njiva, dvorišta i septičkih jama sliva odozgo. Izvor kraj puta i dedin bunar nisu dva različita izvora — to je jedan isti plitki sloj koji na dva mesta izlazi na svetlo, i zato presuše iste nedelje.
Taj sloj je i razlog zašto se pri bušenju bunara u Žabarima gornji deo bušotine zatvara i odvaja od ostatka. Nova bušotina prolazi kroz njega na putu naniže, i ako ostane otvorena prema njemu, plitka nepitka voda se sliva u dubinu i kvari ono po šta ste išli. Zato se gornji deo cevi obezbedi tako da duboka voda ostane duboka, a površinska tamo gde je i bila. Ko to preskoči, dobije bunar koji je dubok na papiru, a pije s površine.
Voda koja ne zna za sušu putuje pukotinama — i ne gleda u kalendar
Ono što je kroz krečnjak proteklo nije nestalo. Skupilo se u dubljim pukotinama i karstnim kanalima, desetine metara pod selom, a neretko i znatno dublje. Ta voda ne potiče od kiše koja je prošle nedelje pala na vašu njivu, nego od kiša i snegova koji su godinama padali po širokom području i polako se slivali kroz kamen. Zato se ona ne uzbuđuje zbog jednog suvog avgusta: dok se gornji sloj napuni i isprazni više puta godišnje, dubinski tok se menja sporo. To je voda koju cisterna ne može da zameni, a u povoljnim uslovima i ona koja se pod sopstvenim pritiskom penje uz cev — takav bunar ljudi zovu arteški, mada to nije pravilo nego poklon terena.
Dobra vest za Žabare je da je stena pod selom, po svemu što karta pokazuje, bogata pukotinama kojima voda kruži, a blizina reke joj još ide u prilog. Manje dobra vest: pukotinska voda nije sloj koji se prostire ravnomerno kao pod livadom. Ona je tamo gde su pukotine, i bušotina koja za nekoliko koraka promaši gušće ispucalu zonu može dati znatno manje od one stotinak metara dalje. Zato se u ovom terenu mesto ne bira po tome gde je zgodno mašini, nego gde kamen daje najviše izgleda.
Dubina nije cifra koja se zna unapred — nju otkrije sam kamen
Pitanje „na koliko metara je voda“ u Žabarima nema odgovor koji se može izgovoriti preko telefona, i ko ga izgovori, pogađa. Bušilica prvo prođe kroz zemlju i raspadnuti kamen — tu se javi plitka voda koju ne uzimamo. Onda uđe u zdrav, kompaktan krečnjak koji može biti dug i prilično suv. Prava voda se javi tek kad se naiđe na ispucalu, karstifikovanu zonu, a to se prepoznaje po tome kako mašina napreduje, kakav izlazi izdrobljeni kamen i kako se ponaša vazduh kojim se bušotina čisti. Na jednoj parceli ta zona je bliže, na susednoj dublje. Zato cena bušenja bunara nije cena po selu nego po sloju, i poštena procena se daje tek kad se parcela pogleda.
Mi tu procenu radimo tako što spojimo geološku kartu i merenja na terenu sa iskustvom iz ovog kraja, a stari zanat sa rašljama i dalje ide uz nas kao provera. Ako ste u Žabarima umorni od čekanja cisterne i hoćete vodu koja ne zavisi od toga hoće li u julu pasti kiša, zatražite procenu — da pogledamo baš vaš deo Žabara i kažemo šta kamen pod njim stvarno nudi.