Skoro na svakom starom imanju u Miličinici negde u dvorištu, pod orahom ili kraj nekadašnje štale, stoji onaj široki zidani bunar koji je kopao deda ili pradeda. Decenijama je davao vodu, pojio stoku, punio testije, i u glavi domaćina ostao kao dokaz da „voda tu ima“. Zato kad danas taj isti bunar leti zine prazan, prva pomisao nije da je teren takav — nego da je nešto „pokvareno“. A istina je mirnija i logičnija: bunar nije pokvaren, samo je hvatao vodu koja za današnji život više nije dovoljna.
Da bismo razumeli zašto je dedin bunar radio, treba znati šta je on zapravo dohvatao. Ti široki bunari, prečnika oko jednog metra, kopani su rukom dok se ne naiđe na prvu vlagu — a to je u ovom kraju onaj gornji, raspadnuti i ispucali sloj koji leži tek nekih desetak metara duboko. Taj sloj se puni od kiše i topljenja snega, kao sunđer koji upije pa polako otpušta. Za jedno domaćinstvo koje je vodu vadilo kofom, za baštu i nekoliko grla, te kapi su bile sasvim dovoljne. Niko tada nije tražio da bunar izdrži tuš, veš-mašinu, zalivanje plastenika i bazen u isto vreme.
Promenila su se dva sasvim odvojena sveta, a oba udaraju na isti gornji sloj. Prvo, potrošnja — današnja kuća za jedan dan popije onoliko koliko je nekadašnje domaćinstvo za nedelju dana. Drugo, vreme: leta su sve duža i suvlja, kiša padne naglo pa otekne, a onaj plitki sunđer se prosto ne stigne napuniti. Kad se to dvoje sretne, sloj koji po svojoj prirodi daje malo vode jednostavno ne može da prati. Otud osećaj da je voda „nestala“ baš u avgustu, kad je najpotrebnija — ona nije nestala, samo je tanak izvor naišao na predebelu cev za piće.
Ima i tiša strana priče, o kojoj se retko govori. Onaj stari, otvoren i širok bunar nije samo slab — on je i otvorena vrata. Sve što se sliva po površini, od đubriva na njivi do otpadnih voda iz dvorišta, najlakše uđe upravo u taj gornji sloj. Dok se voda vadila i brzo trošila, to se manje osećalo. Ali taj zagađeni gornji sloj je i razlog zašto se kod savremenog bunara ne sme dozvoliti da se plitka i duboka voda pomešaju. Ako se gornji deo bušotine pošteno zatvori i izoluje, površinska prljavština ostaje gore gde joj je mesto, a čista dubinska voda putuje netaknuta. Preskočiti taj korak znači platiti dubinu, a piti vodu kvaliteta plitkog bunara.
Pa gde je onda voda na koju se danas može osloniti? Pod Miličinicom teren nije mek i ujednačen — to su tvrde, kristalaste i škriljave stene, peščari i ponegde krečnjak, masa koja je duboko ispucala i izlomljena. U takvoj steni voda ne stoji u jezeru, nego putuje kroz pukotine i napukline, a ozbiljnije i pouzdanije količine najčešće leže duboko, nezavisno od toga kakva je godina bila gore na površini. To je voda koja ne pita da li je leto bilo kišno ili sušno — i upravo zato je vredna. Cena takvog bunara ide uz tu dubinu i tvrdoću kamena, i tu nema prečice: jeftin plitki bunar koji presuši svako drugo leto na kraju ispadne skuplji od jednog urađenog kako treba.
Zato savremen bunar na istom imanju nije „popravka“ dedinog bunara, nego druga priča na istom mestu. Stari ostaje kao uspomena ili za zalivanje, a novi se vodi do dubine gde stena drži stalnu vodu, sa pošteno zatvorenim gornjim delom da ono odozgo ne pokvari ono odozdo. Da bismo znali kuda i koliko duboko, mi prvo čitamo geološke i inženjerske karte ovog atara, izađemo na teren sa sondama i iskustvom, a gde treba i sa rašljama — jer ovaj kraj ima i aktivnih klizišta u blizini, pa nije svejedno gde se tačno stane sa mašinom.
Ako u vašem dvorištu stoji takav stari bunar koji više ne izdrži leto, nemojte nagađati po sećanju koliko „tu ima vode“ — pustite da teren progovori. Zatražite procenu i izađemo da ozbiljno pregledamo baš vašu parcelu u Miličinici, da vidimo gde je voda koja preživljava i avgust i sve veću potrošnju.