Vrba na dnu njive kao znak koji svako u selu čita isto
U Kovačicama, u okolini Valjeva, ima jedan način da vam komšija pokaže gde da bušite, a da ne kaže ni metar ni broj. Pokaže na vrbu. Ili na jovu, na trsku pored jarka, na onaj deo livade koji je i u avgustu malo zeleniji od ostatka. „Tu je voda pri ruci, vidiš da drvo pije.“ I to mu se ne može zameriti, jer je u toj rečenici pola istine. Drvo zaista pije. Pitanje je samo šta pije, i da li je to ista voda koju vi hoćete da dovedete u kuću.
Priča o vrbi je jedna od retkih seoskih priča koja se ne oslanja na pogađanje nego na posmatranje. Ljudi su generacijama gledali gde biljke opstaju kad sve ostalo požuti, i zaključili da tamo mora biti vode. Zaključak je dobar. Problem je što se on odnosi na vodu koja leži plitko, a bunar za piće u Kovačicama, na ovakvom terenu, ne pravi se u toj vodi.
Vrba pije iz prvog sloja, i taj sloj ne krije ništa, ali ni ne vredi mnogo
Koren vrbe nije bušilica. On dohvata onoliko koliko mu treba, i to iz najplićeg dela tla, tamo gde se kišnica zadrži u rastresitom pokrivaču iznad stene. Na padinama oko Kovačica taj pokrivač postoji, ali je tanak i neujednačen. Tamo gde je padina malo ublažena, gde se skupi sitniji materijal i gde jarak zadržava vlagu, voda se privremeno zadrži i biljka je oseti. Zato vrba raste baš tu, a ne trideset metara uzbrdo.
Ta plitka voda je stvarna. Može se do nje doći i ona daje nešto, taman toliko da se zalije bašta ili napoji stoka. Ali je to voda koja putuje kratko i brzo: od kiše do jarka, preko njive, kroz zemlju koju su ljudi sto godina obrađivali, đubrili i po njoj vozili. Ona nosi sve što je usput pokupila. Nije za piće, i kad je bistra. Vrba to ne zna i nije je ni briga. Domaćin koji hoće bunar za kuću mora da zna.
Ono što vrba ne vidi: ispod pokrivača leži tvrd kamen, a voda za piće je u njegovim pukotinama
Kad se pod Kovačicama prođe kroz taj tanki rastresiti pokrivač, dolazi se do stene. I to ne meke, mrvljive, nego tvrde i zbijene, krečnjačke i dolomitske, mestimično sa slojevima koji su nekad bili pesak i mulj pa su pod pritiskom postali kamen. Takva stena sama po sebi ne upija vodu kao sunđer. Ona vodu drži u pukotinama, u sitnim raselinama koje su nastale kad se ceo ovaj kraj nekad davno savijao i lomio, i u kanalima koje je voda vremenom sama izgrizla kroz krečnjak.
E, ta voda nema nikakve veze sa vrbom. Ona ne dolazi od kiše koja je juče pala na livadu, nego od kiše koja je pala možda pre nekoliko godina, negde više na brdu, i polako sišla kroz pukotine. Kovačice stoje visoko, na strmoj padini, i to je ključ: visok teren se cedi. Sve što je plitko odlazi nizbrdo prema potocima, a ono što ostane u steni leži duboko, tamo gde se pukotine skupljaju. Zato je u ovom selu voda za piće, po pravilu, na nekoliko desetina metara, a nije retko da bušilica pređe i sto metara pre nego što uđe u pukotinu koja zaista daje.
I zato ovde ne postoji „koliko je duboko“ kao broj koji se zna unapred. Bušilica najpre prođe pokrivač u kojem se vrba napaja, pa uđe u kamen koji je suv ili skoro suv, pa tek negde u dubini nađe raselinu iz koje voda krene. Koliko će tog suvog kamena biti između prvog i drugog, to zavisi od toga gde tačno na padini stoji vaša parcela, kako su pukotine položene i kuda se voda kroz njih odvodi. Dva komšije na istoj strani puta mogu da imaju potpuno različit završetak bunara, i nijedan nije „pogrešio“, nego je stena pod njima drugačija.
Vrba, dakle, nije lažna, samo pokazuje pogrešan sprat
Ako ćete bušiti za kuću, mesto koje vrba obeležava nije nužno loše, ali nije ni dobro zbog vrbe. Ono je nisko, u udolini, i to ima svojih posledica: tu se plitka voda skuplja i lako uđe u bušotinu ako se ona ne zaštiti kako treba, a mi baš tu vodu hoćemo da držimo napolju. Bunar za piće u Kovačicama mora da bude tako napravljen da plitki sloj prođe zatvoren i da otvori samo stenu u dubini. Inače ćete dobiti isto što daje i vrbin koren, samo skuplje i u cevi.
Sa druge strane, mesto koje po vrbi „nema vode“, ona suva livada uzbrdo, može da stoji tačno iznad dobre pukotine. Za oko je to gola padina. Za stenu ispod nje, to može biti mesto gde se dve raseline seku i gde voda stoji već godinama, bistra i hladna, a nekad i pod pritiskom, pa se sama penje uz cev. Da li je baš vaša parcela takva, to se ne vidi ni sa puta ni sa vrbe.
Kako se u Kovačicama zaista bira mesto, kad se priča o vrbi sasluša i ostavi
Mi na teren u Kovačice izlazimo sa geološkom kartom i sondom koje čitaju šta je pod nogama, sa iskustvom iz desetina sličnih padina oko Valjeva, a rašlje nosimo kao još jedno mišljenje koje se proveri, ne kao presudu. Gledamo kako je stena položena, kuda pukotine vode vodu, koliko je pokrivač debeo, i tek onda kažemo gde bušilica staje i šta može da se očekuje. Dodatno, u okolini Kovačica ima terena koji su se pomerali, pa i to gledamo pre nego što bilo šta obećamo. Tvrda stena se ovde buši vazduhom, čekićem koji je razbija, a ne mulja, i to je posao za mašinu i ljude koji taj kamen poznaju.
Ako imate imanje u Kovačicama i neko vam je već pokazao vrbu, saslušajte ga, jer je u pravu za plitku vodu. A za onu pravu, koja je dublje i o kojoj vrba ne zna ništa, zatražite procenu: izađemo na vašu parcelu, pregledamo teren i kažemo vam pošteno šta stena pod njom može da da.