Crta u prašini ispred kapije u Kozličiću
Skoro svaki obilazak u Kozličiću, u okolini Valjeva, počne istim pokretom. Domaćin uzme štap ili vrh cipele, povuče crtu po zemlji i pita: „Dokle ćete da idete?“ Pitanje je pošteno i logično, jer od dubine zavisi i koliko će bunar koštati i koliko dana će mašina brujati u dvorištu. Nevolja je što se na to pitanje, izgovoreno pored kapije, može odgovoriti samo jednom iskrenom rečenicom: dubina se ne bira, ona se nađe. Bušilica ne staje na broju koji smo dogovorili, nego na sloju koji vodu daje. A koji je to sloj pod Kozličićem i gde počinje, to livada ne pokazuje ni najboljem oku.
Prvi metri: zemlja koja kišu upije, ali je ne sačuva
Ono na čemu domaćin stoji, gornjih desetak i više metara, u Kozličiću je uglavnom raspadnuta stena. Nekad je to bio tvrd kamen, a kiša, mraz i korenje su ga vekovima krunili u ilovaču i sitne ljuspe. Taj pokrivač lepo prima vodu posle kiše i po njemu se javljaju izvorčići i vlažne uvale koje svako u selu zna po imenu. Ali on vodu ne drži, nego je propušta dalje u dubinu ili je pusti da ispari čim krene toplo leto. Ko tu iskopa ili plitko izbuši, dobije bunar koji u proleće izgleda uverljivo, a u avgustu daje tek koliko za nekoliko leja paradajza. Plitka voda pod Kozličićem, po svemu što o ovom terenu znamo, nije ni pouzdana ni obilna, i na nju se domaćinstvo sa stokom, kupatilom i baštom ne može osloniti.
Ispod raspadnutog počinje ispucali škriljac, i tek tu bušenje dobija smisao
Kad bušilica prođe taj rastresiti pokrivač, uđe u pravu stenu: škriljce, kamen koji se lomi u listove i pun je pukotina od starih pomeranja zemlje. U škriljcu voda ne stoji kao u sunđeru, ravnomerno kroz ceo sloj. Ona putuje kroz pukotine, kao kroz mrežu žila u kamenu, i nakuplja se tamo gde se više pukotina ukrsti. Zato dubina nije jedna cifra za celo selo. Na jednoj parceli ta mreža je gušća i bliža površini, na drugoj, stotinak metara dalje, kamen je zbijen i voda se nađe tek znatno dublje. U ovakvim stenama voda za piće po pravilu nije plitka: računa se sa desetinama metara, a ponekad i sa više od sto. Koliko tačno, to se sazna tek kad se stane na tu parcelu i kad bušilica sama javi kroz šta prolazi. Uz takav škriljac pod Kozličićem leži i krečnjak, koji vodu nosi po svojim pravilima, pa se teren mora proveriti pre nego što se bilo šta obeća.
Metar kroz škriljac nije isti kao metar kroz zemlju
Ovde se pitanje „dokle“ pretvara u pitanje „koliko“. Bunar se ne plaća po komadu, nego po metru, a metar u tvrdoj steni ne košta isto kao metar u rastresitoj zemlji: alat se troši brže, napredovanje je sporije, a mašina radi punom snagom mnogo duže. Pošto voda pod Kozličićem traži dubinu, i to dubinu kroz kamen, cena bušenja bunara raste sa svakim metrom koji se mora proći da bi se stiglo do pukotina koje vodu daju. Zato najniža ponuda „na ruke“ često ispadne samo ponuda koja stane tačno na onom sloju koji ne vredi, pa se posle plaća drugi put. Pošteno je drugačije: unapred proceniti kroz šta se ide, dogovoriti realan raspon i pratiti bušenje metar po metar, umesto da se pogađa cifra koja lepo zvuči na kapiji. Na nekim mestima geolog uoči i šansu da voda pod sopstvenim pritiskom sama krene ka površini, što se zove arteški bunar, ali to je mogućnost koja se utvrdi pregledom, ne obećanje koje se daje unapred.
Odgovor na štap i crtu daje se na parceli, ne pored nje
Zato na pitanje s početka ne odgovaramo pored kapije, ni preko telefona. Prvo izađemo na parcelu, uporedimo geološku kartu sa onim što sonda i naše iskustvo kažu baš za to mesto, prođemo livadu i sa rašljama, pa tek onda kažemo dokle i koliko. To nije oklevanje, nego jedini način da broj koji čujete bude broj koji ćete i platiti. Ako razmišljate o bušenju bunara na svom imanju u Kozličiću, zatražite procenu: dođemo, pregledamo teren i kažemo vam pošteno kroz šta se ide, gde je voda i šta to znači za cenu.