Domaćin iz Kotešice pročita tekst o Klincima i kaže: „Pa to je i moja priča“
Dogodi se skoro svaki put kad pišemo o jednom selu u okolini Valjeva: javi se čovek iz susednog i kaže da je kod njega sigurno isto, samo da mu potvrdimo. Iz Kotešice smo to čuli posle teksta o Klincima i posle onog o Kovačicama. Razumemo zašto: isto Valjevo, ista kiša, isti brežuljci koji se s puta ne razlikuju. Ali bunar se ne buši kroz pejzaž, nego kroz ono što je pod travom, a tu Kotešica ide svojim putem. Sličnost sa Klincima postoji i vredi je razumeti. Razlika je važnija, i ona odlučuje kako se bunar planira, koliko dugo traje i šta na kraju daje.
U Klincima je jezerski talog samo pokrivač, u Kotešici je on cela priča
Ko je pročitao tekst o Klincima seća se: tamo se prođe kroz talog nekadašnjeg jezera i onda se uđe u tvrdu karbonatnu stenu, i tek u toj steni bunar dobija smisao. Pod Kotešicom je to jezero ostavilo mnogo deblji trag. Milionima godina ovde se, sloj po sloj, taložilo ono što su reke i potoci donosili u mirnu vodu: negde pesak, negde fina glina, negde lapor, ponegde krupan šljunak stisnut u konglomerat, a na mestima i tanki jezerski krečnjak i crne pruge uglja. Ništa od toga nije ravno i uredno kao daske na tavanu. Slojevi su nalik na sočiva: pesak se pojavi, proširi, istanji i nestane, pa ga zameni glina, pa se pesak vrati koji metar dublje. U Kovačicama, gde voda za piće sedi u pukotinama tvrdog kamena, ta priča ne postoji. U Kotešici je to sve što imamo, i s tim se radi.
Voda ovde ne putuje pukotinom, nego se drži u pesku kao u sunđeru
Ova razlika menja sve. U ispucalom kamenu, kakav je pod Jovanjom ili Kozličićem, voda teče kroz pukotine, i bunar je dobar ako pukotinu pogodi. U jezerskom talogu voda ne teče kroz naprsline, nego stoji u zrnima peska i šljunka, u porama između njih, kao u natopljenom sunđeru. Glina i lapor iznad i ispod drže je zarobljenu i sporo je puštaju. Zato bunar u Kotešici obično ne daje bujicu, ali daje postojano: nekoliko peščanih slojeva jedan pod drugim zajedno hrane bunar tokom cele godine, i leto se u njima oseti mnogo manje nego u plitkoj vodi. Loša strana sočivastog tla je što sto metara dalje profil može biti drugačiji: u jednom dvorištu pesak dođe ranije i deblji, u drugom se na toj dubini nađe samo glina. Zato je u Kotešici procena parcele, a ne procena sela, još važnija nego u selima na kamenu. I još nešto: u ovakvom tlu nije svejedno iz kog sloja se voda uzima. Sloj uz ugalj ili uz tamni lapor može dati vodu koja miriše i boji, iako je pesak pod njim čist. Deo posla je da se ti slojevi prepoznaju dok bušilica prolazi, pa da se bunar zatvori za one koje ne želimo, a otvori samo za one koji vrede.
Plitka voda u Kotešici: ima je, ali jedva da vredi truda
Domaćini često pitaju za onaj prvi sloj, do kojeg se nekad stizalo lopatom. U Kotešici on postoji, negde plići, negde dublji, ali gline u gornjem delu tla ima toliko da se voda u njemu skuplja sporo i u tankim džepovima. Dobije se koliko da se napuni kofa, ne koliko da se zalije bašta, a leti ni to. Ko planira kuću, stoku i navodnjavanje, na taj sloj ne treba da računa. Prava voda u Kotešici je ona u dubljim peščanim slojevima, a do nje se stiže bušenjem, ne kopanjem.
Rupa u pesku hoće da se zatvori, i zato se ovde buši drugačije nego u škriljcu
U Kozličiću smo pisali kako bušilica prolazi kroz ispucali škriljac: taj kamen drži zidove rupe sam od sebe, pa se bušotina ostavi otvorena da voda iz pukotina slobodno uđe. U Kotešici to ne dolazi u obzir. Pesak i glina nemaju čvrstinu, i čim ih alat probije, zidovi hoće da se uruše i zatrpaju ono što je probušeno. Zato se bunar ovde gradi dok se buši: rupa se od početka do kraja oblaže i štiti, a prema vodonosnim slojevima otvara se samo tamo gde pesak zaista daje vodu, i tako da sitna zrna ne ulaze u bunar i ne muče pumpu. To je razlog što je bušenje bunara u Kotešici, po našoj oceni, jedno od zahtevnijih u ovom delu okoline Valjeva: ne zato što je kamen tvrd, nego zato što se tlo stalno menja i ne oprašta brzinu. Ima i jedna nepoznanica koju ne krijemo: šire karte za Kotešicu daju jezerski talog, ali neki podaci o tlu ukazuju da stara metamorfna stena, srodna onoj pod Kozličićem, može ležati bliže površini nego što karta sugeriše. Ako je tako, dublji deo bunara ponaša se kao bunar u kamenu, i to se ne pogađa, nego proverava na terenu pre nego što bilo šta obećamo.
Zemlja u Kotešici se nije pomerala, ali glina na padini ima svoju ćud
U Dračiću i Ravnju morali smo da pišemo o klizištima, jer se tamo zemlja već pomerala. Za Kotešicu evidentiranih klizišta u blizini nema, i to je dobra vest. Ipak, glina i lapor kad se natope vodom postaju klizavi, i strma padina na takvom tlu ume da puzi godinama a da to niko ne primeti dok se ne nakrivi ograda. Zato na parceli ne gledamo samo šta je pod njom, nego i kako je nagnuta, kuda voda s brda otiče i gde će bunar biti bezbedan na duže. Stena i kretanje terena čitaju se zajedno, za baš to dvorište, a ne za selo uopšte.
Naš način rada u Kotešici je isti kao i drugde: geološke karte i sonde daju kostur, iskustvo iz susednih sela daje meso, a rašlje na parceli sužavaju izbor tačke. Ako vam se posle čitanja o Klincima i Kovačicama učinilo da već znate šta vas čeka, ponesite to znanje sa sobom, korisno je. Ali odgovor za vašu njivu daje se na njoj: zatražite procenu i dogovorićemo ozbiljan pregled terena baš na vašoj parceli u Kotešici.