„Kopali smo dok nismo udarili u kamen, i tu je bio kraj“
Tu rečenicu u Jovanji čujete čim pomenete bušenje bunara. Kaže je stariji komšija, kaže je i onaj ko je pre trideset godina sa ocem kopao široki bunar iza kuće: išlo se krampom i ašovom kroz zemlju i žutu glinu, negde se javila voda, a onda je pod nogama zazvonio kamen. Dalje se nije moglo, pa se nije ni pokušavalo. Iz toga je s vremenom izrasla cela seoska istina: pod Jovanjom je stena, u steni vode nema, pa ko hoće vodu mora da je uhvati iznad kamena ili da digne ruke.
Priča nije glupa. Nastala je iz tuđih žuljeva i ima u sebi jedan tačan deo. Ali ima i jedan pogrešan, i taj pogrešni deo danas košta više od tačnog, jer navodi ljude da traže vodu baš tamo gde ona najmanje vredi.
Priča je nastala od alata, ne od vode
Ono što su stari kopači zvali „kraj“ bio je kraj njihovog alata, a ne kraj vode. Kramp i čekrk prolaze kroz zemlju i glinu, kroz krečnjak i dolomit ne mogu. Kad se stane na steni, sve ispod nje ostaje nepoznato, a nepoznato se lako proglasi za prazno. Tako je kamen dobio glas da je suv, iako ga niko nikad nije probušio da bi to proverio.
Na geološkim kartama i u probnim sondama za ovaj kraj stoji nešto sasvim drugo. Kamen pod Jovanjom nije jedna gluva, zatvorena ploča. To su krečnjaci i dolomiti, čvrsti i kompaktni, ali izlomljeni pukotinama i mestimično razjedeni vodom, onako kako kiša vekovima radi sa ovakvim kamenom. Geolozi za takvu masu koriste izraz koji domaćinu kaže sve: dobro ovodnjena. Voda nije samo iznad kamena. Voda je u njemu.
Deo koji stari kopači nisu izmislili: plitka voda iznad stene
Plitku vodu niko nije izmislio. Iznad stene, u zemlji i glini, na dubini do koje čovek može i da iskopa, voda se u Jovanji zaista javlja. Dedin bunar ju je uhvatio i zato je godinama vredeo. Ta voda i danas stoji tu i nije je teško dohvatiti.
Nevolja je u tome šta ta voda nosi. Prvi sloj pije direktno sa površine: iz njive, iz dvorišta, iz septičke jame, sa puta. Šta god dospe na zemlju, kiša najpre spusti u njega. Zato se iz njega danas ne puni čaša, nego eventualno crevo za baštu. I daje ga malo, u sušnim mesecima kofa lako zagrebe dno. Ko stane na toj vodi jer „dalje je kamen“, dobio je bunar za zalivanje i nazvao ga bunarom za kuću.
Ono što priča ne zna: voda za piće putuje pukotinama, duboko ispod prvog kamena
Voda koja se u Jovanji pije ne leži u sloju kao u pesku pored reke. Ona putuje mrežom pukotina kroz krečnjak i dolomit, ponegde kroz kanale koje je sama proširila. Kiša koja padne na brdo iznad sela nestane u toj mreži i putuje njome mesecima i godinama, filtrirana kamenom, pa je suvo leto gore ni ne dotakne.
Zato se u ovakvom terenu ne broje metri do prvog kamena, nego metri kroz kamen. Ta voda je često duboko, na dubinama koje se mere desetinama metara, ponekad i blizu stotine, i nije svuda ista: dva imanja u istom selu mogu proći različito zavisno od toga da li je bušotina ušla u ispucali pojas ili u zdravu, zatvorenu masu. Ponegde voda u pukotinama stoji pod pritiskom, pa se u bunaru sama popne. Zbog svega toga se cena bunara u Jovanji ne može reći preko telefona: dubinu ne određuje ponuda, nju otkrije stena. Ali se zna gde i kako se traži, a to je više od pola posla. Na parcelu dolazimo sa kartama i sondama, sa iskustvom iz sličnih sela u okolini Valjeva i, priznajemo, sa rašljama u prtljažniku, jer se sve to na terenu proverava, a ne veruje na reč.
U ispucalom kamenu dve stvari se rade obrnuto nego u pesku
Ko je bušio u pesku pored reke, zna za šljunčani zasip oko cevi: sitan pesak bi inače ušao u bunar, pa se oko cevi nasipa krupniji materijal koji pesak zadržava, a vodu propušta. U kamenu pod Jovanjom taj zanat ne važi. Voda ne dolazi sa svih strana kroz zrnasti sloj, nego kroz nekoliko pukotina. Ako se oko cevi nasipa kao u pesku, zasip legne baš preko tih pukotina i zatvori jedini put kojim voda ulazi. Zato se u steni radi drugačije, i ko to ne zna, ume da zapuši vodu koju je upravo našao.
Druga stvar je prečnik. Domaćin često misli: što šira rupa, to više vode. U kamenu je pre obrnuto. Šira bušotina znači više isplake, one kaše od vode i samlevenog kamena koja se tokom bušenja gura u zidove rupe. Ta kaša ulazi bočno u iste one pukotine kroz koje bi voda trebalo da dolazi i može da ih zalepi. Bušotina se meri prema pumpi i prema vodi koja se očekuje, a ne prema osećaju da veće mora biti bolje.
Dobra vest za Jovanju je da je teren za mašinu zahvalan: kamen je kompaktan, klizišta u blizini nema, a čekić na vazduh ovde ide ravno i čisto. Loša vest je samo za priču: kamen, ispostavilo se, daje vodu, i to jedinu koja se pije. Kad hoćete da znate šta je pod vašim imanjem u Jovanji, a ne šta se o njemu priča, zatražite procenu i dogovorićemo ozbiljan pregled i procenu terena baš na vašoj parceli.