Kada čovek odluči da kopa bunar na svom imanju u Kosjeriću, prva misao je obično praktična: ko ima mašinu, kad može da dođe i koliko košta metar. To je sasvim ljudski. Ali baš na ovakvom terenu, u okolini Valjeva, najveći trošak ne dolazi od dubine — dolazi od greške koja se napravi pre nego što dleto uđe u zemlju. Tlo ispod Kosjerića nije meko i popustljivo kao u ravnici; to je tvrda, kompaktna i duboko ispucala stena — škriljac, peščar, konglomerat, ponegde i krečnjak. Voda u njoj ne stoji u jezeru, nego putuje kroz pukotine. Ko to ne razume, lako pogreši na jednom od tri mesta.
Prva greška: bira se metoda kao da je teren pesak
Najčešća zabluda je da se svaki bunar buši „na isti način“. Ne buši se. U mekom, peskovitom tlu mašina lako prodire i bunar se gradi jednom logikom. Tvrda, kristalasta i raspadnuta stena kakvu imate u Kosjeriću traži sasvim drugu ruku — udar koji lomi stenu, a ne alat koji je „muti“ i provlači se kroz nju. Kada se na ovakav teren dovede pogrešna metoda, dešava se jedna od dve stvari: ili mašina stane jer ne može da savlada čvrste slojeve, ili se vodonosne pukotine usput zaprljaju i zatvore. U oba slučaja domaćin plaća rad, a vodu ne dobija. Stena ovde nije ujednačena ni levo-desno ni po dubini, pa metoda mora da prati teren, a ne obrnuto.
Druga greška: misli se da je „što više, to bolje“
Ovde laik gotovo uvek pogreši na dve sitnice koje se ne vide odozgo, a presudne su. Prva je filterski zasip. U peskovitom bunaru oko cevi se nasipa šljunak da zadrži sitan pesak, i to ima smisla — tamo voda dolazi kroz zrno. U vašoj steni voda dolazi kroz pukotine. Ako se i ovde ubaci isti taj zasip, on uradi tačno suprotno od željenog: zapuši pukotine kroz koje bi voda inače curela u bunar. Ono što u pesku spasava, u steni guši.
Druga sitnica je prečnik. Mnogi misle da širi bunar znači više vode, pa traže „što veći“. Ali širi prečnik znači i više isplake pri bušenju, a ta isplaka se pod pritiskom potiskuje u bok, baš u one pukotine koje treba da budu otvorene da bi davale vodu. Tako se desi da veći, skuplji bunar daje manje od skromnijeg, jer su mu izvori vodene pukotine zatrpane sopstvenom isplakom. Prečnik se ne bira po želji, nego po tome šta stena traži da bi ostala prohodna.
Treća greška: buši se bez pogleda na to kako se teren ponaša
U okolini Kosjerića evidentirano je više klizišta, a neka su i danas aktivna — najbliže se meri u stotinama metara, ne kilometrima. To nije razlog za strah, ali jeste razlog za pažnju. Teren koji se duboko raspada i mestimično pomera govori majstoru gde stena puca, kuda voda kruži i gde je dno bunara sigurno, a gde nije. Ko zabode bušilicu na prvo zgodno mesto pored kuće, ne čitajući kako se zemljište kreće, igra na sreću. Voda za piće ovde je obično duboka i nepredvidiva — negde je ima, negde je tanko, i razlika ume da bude na svega nekoliko desetina metara razmaka. Zato se na ovakvom terenu prvo gleda, pa buši, a ne obrnuto.
Kako mi prilazimo vašoj parceli
Pre nego što izađe mašina, mi vaš plac „pročitamo“: ukrstimo geološke i hidrogeološke karte i sonde sa onim što se na licu mesta vidi i oseti, a uz to ide i staro iskustvo sa rašljama koje smo navikli da proveravamo, ne da mu slepo verujemo. Tek kada se sve to složi, znamo gde ima smisla bušiti, kojom metodom i sa kakvim prečnikom — i možemo iskreno da kažemo koliko će to otprilike koštati. Cena se tako planira pošteno, prema dubini i tvrdoći stene, a ne tako što se obeća najniži metar pa se usput „ispravlja“.
Ako razmišljate o bunaru u Kosjeriću, najpametnije što možete da uradite jeste da ne počnete od bušilice, nego od pregleda. Zatražite procenu i izaći ćemo da ozbiljno pogledamo baš vaš teren, da bismo greške o kojima pričamo sprečili pre nego što koštaju — a ne posle.