Zemlja pod Bujačićem se menja iz metra u metar — i tu počinju sve greške
Kad bušilica krene pod Bujačićem, retko kad prođe kroz isto dva metra zaredom. Ovaj kraj u okolini Valjeva leži na dnu nekadašnjeg jezera: pesak, pa glina, pa lapor, pa sloj krupnog šljunka sleplјenog u kamen, pa opet pesak — i ti slojevi nisu ravne ploče, nego sočiva koja se pojave i nestanu. A ispod i oko toga stoji tvrd, ispucao krečnjak, koji vodu ne drži u zrnu nego u pukotinama. Drugim rečima, na jednoj parceli imate dva različita sveta: rastresit, koji se osipa, i tvrd, koji vodu propušta samo kroz pukotine.
Uz to, plitka voda ovde postoji gotovo svuda, u prvih desetak-dvadesetak metara — ali je slaba i nije za piće; dobra za baštu, ne za kuću. Prava voda za domaćinstvo leži dublje, u peskovitim slojevima i pukotinama krečnjaka, i daje umereno ali postojano. Baš zato što se teren stalno menja, na njemu se lako pogreši — i to na tri načina koja se ponavljaju.
Kako se počne u pesku, tako se ne sme nastaviti u kamenu
Prva i najskuplja greška je pristup „kako smo počeli, tako i završavamo“. U rastresitim slojevima rupa se ruši čim alat prođe; ako se ne štiti kolonom cevi dok se napreduje, pesak i glina klize unutra, bušotina se zatrpa i sve kreće ispočetka — ili se, još gore, završi pliće nego što treba, u onoj slaboj gornjoj vodi. Obrnuto, ako se kroz tvrd krečnjak gura metoda smišljena za meku zemlju, sa gustom isplakom koja drži zidove, ta ista gustina uđe u pukotine i zalepi ih. Voda je tu, ali kroz zapušen put ne može do cevi. Pod Bujačićem se zato kamen razbija udarom, a rupa se istovremeno osigurava kolonom — ne zato što je tako zgodnije, nego zato što teren drugačije ne dozvoljava.
Šljunak oko cevi i široka rupa: šta je pametno u pesku, a pogubno u krečnjaku
Druga greška je prenošenje rešenja iz jednog sloja u drugi. U pesku je filterski zasip — šljunak oko cevi — pametna stvar: drži sitna zrna dalje od filtera, a vodu pušta. Ali u ispucalom krečnjaku isti taj šljunak zatrpa baš one pukotine kroz koje voda dolazi; umesto da pomaže, postane čep. Na mešovitom terenu kao što je ovaj, ta odluka se ne donosi unapred u dvorištu, nego kad se tačno vidi u kom sloju je voda nađena.
Slično je i sa prečnikom. Domaćin često pomisli: što šira rupa, to više vode. Fizika kaže drugačije. Šira rupa znači više isplake u bušotini, a ta isplaka se pod pritiskom potiskuje u strane — pravo u vodonosne pukotine i porozne slojeve — i ume da ih zapuši. Bunar onda daje manje nego što bi dao uži, čistije izbušen. Prečnik se bira prema tome koliko vode domaćinstvu treba i kakva pumpa ide unutra, a ne po načelu „više je bolje“.
Bušenje na slepo: šta pod Bujačićem košta kad niko ne otvori kartu
Treća greška je najobičnija: mašina krene pre nego što je iko pogledao šta je pod nogama. Pod Bujačićem to ima dve posledice. Prvo, lako se stane na onoj plitkoj, nepitkoj vodi — pokaže se vlaga, svi se obraduju, bunar se završi, a za godinu dana domaćin shvati da voda ili presušuje ili nije za piće. Drugo, u ovom kraju su evidentirana klizišta, među njima i aktivna, na nepuna dva kilometra — pa nije svejedno gde se cev spušta i kako se bunar izvodi, jer teren koji se pomera ume da sabije ili prekine bunar rađen kao da stoji na steni koja miruje. Ima i dobra vest: blizina reke ovde obično znači bolje napajanje dubljih slojeva — ali i to treba proveriti, ne pretpostaviti.
Zato pre bušenja na sto stavljamo geološke karte i podatke sa sondi, poredimo ih sa onim što smo naučili na bunarima po okolini Valjeva — i, da, prođemo parcelu i sa rašljama, jer se staro iskustvo i nova karta retko razilaze. Tek posle toga ima smisla pričati o dubini i ceni bušenja bunara u Bujačiću.
Nijedna od ove tri greške ne boli odmah. Račun stigne kasnije — kad avgust pritisne, kad voda iz slavine promeni ukus ili kad se parcela neprimetno pomeri. Pre nego što bilo čija mašina uđe u vaše dvorište u Bujačiću, zatražite procenu: izađemo, pregledamo baš vašu parcelu i kažemo vam šta teren dozvoljava, a šta ne.