Prvo voda u starom bunaru promeni ukus. Onda je počne nestajati pre podneva, pa domaćin zahvata sve pliće i sve mutnije. A negde sredinom avgusta kofa udari o suvo dno — i u dvorište u Beloševcu, kao i u mnoga druga u okolini Valjeva, stigne cisterna. Svake godine ista priča, i svake godine isto pitanje: zašto vode ima cele zime, a nema je baš onda kad je najpotrebnija?
Ispod Beloševca nisu slojevi kao pite — nego razbacane fioke peska i gline
Odgovor leži u tome kako je ova zemlja nastala. Teren na kom Beloševac stoji nekada je bio dno velike vode koja se ovde zadržavala milionima godina. Ona je za sobom ostavila ono što svaka mirna voda ostavlja: pesak na jednom mestu, glinu na drugom, lapor i šljunak na trećem — i to ne u urednim slojevima od tačke do tačke, nego u džepovima i sočivima koja se smenjuju i po dubini i po širini parcele. Zato dva bunara u istom selu mogu da žive potpuno različite živote: jedan je pogodio dobar pesak, drugi je stao u glinu koja vodu jedva propušta.
Plitka voda je zapravo kišnica u tankom džepu — i zato je leto prvo potroši
Ono što stari kopani bunari po Beloševcu hvataju jeste voda iz prvih metara: kiša koja se ocedila kroz zemlju i zaustavila na prvoj glini na koju je naišla. Taj džep je plitak, mali i živi isključivo od neba. Kad kiša pada, puni se brzo; kad dva meseca ne padne, nema ga odakle stići — a leti ga odozgo još vuku sunce, bašta i svaki koren u dvorištu. Nije, dakle, voda „otišla negde“ — nje je jednostavno malo, i troši se brže nego što se obnavlja. Uz to, sve što se dešava na površini — đubrivo, septička jama, oborinska voda sa puta — završava upravo u tom prvom sloju. Zato ta voda, i kad je ima, nije za piće.
Dublji peskovi piju kišu koja je pala davno — i daleko odavde
Prava vest za domaćina je da ispod tog prevrtljivog gornjeg dela postoje dublji peskoviti slojevi, ušuškani između glina koje ih štite. Voda u njima nije od prošlonedeljne kiše: ona je u zemlju ušla daleko i odavno, pa kroz pesak putovala sporo, mesecima i godinama, dok se nije nakupila u sloju koji je drži. Takvom rezervoaru avgust ne znači ništa — on ne gleda u nebo, nego u ono što se u njega slivalo mnogo pre ove suše. Kvaka je u onome što smo već rekli: ti slojevi su razbacani, pa se ne bira dubina napamet, nego se traži pravi sloj na pravom mestu. Zato pre bušenja bunara na sto stavimo geološke karte i podatke sondi za taj deo atara, dodamo iskustvo sa okolnih terena, a na samoj parceli i rašlje — pa tek onda kažemo gde i zašto.
Stari široki bunar i nova bušotina ne smeju da piju istu vodu
Tu je i deo posla koji se ne vidi, a o bunaru odlučuje koliko i dubina. Stari bunari, oni široki metar, zidani kamenom, hvatali su baš tu gornju, letnju, nepitku vodu — drugu i nisu mogli. Kad se pored njih buši nov, dubok bunar, taj gornji sloj ne sme da dobije priliku da se niz bušotinu ocedi u čistu dubinsku vodu. Zato se gornji deo bušotine cevima zatvara i odvaja, da plitko i duboko ostanu svako u svom svetu. Bunar kome to nije urađeno može leti da radi — a da iz slavine teče upravo ona voda od koje se bežalo.
Ako vam je ovo leto opet prošlo uz cisterne, nemojte na jesen zaboraviti kako je bilo u avgustu. Javite nam se i zatražite procenu — da izađemo, pregledamo baš vašu parcelu u Beloševcu i kažemo vam gde na njoj leži voda koja za sušu ne zna.