Kameni obod u dnu dvorišta pamti neko drugo selo
Na mnogim starijim imanjima u Zlatariću još stoji: obod od slaganog kamena, obrastao u mahovinu, možda i vitao ako ga neko nije skinuo. Dedin bunar. Pola veka je pojio kuću, stoku i goste, a danas u njega niko ne sme da zagrabi. Domaćini nam često kažu isto: „Ne razumem, bunar je isti kao i pre četrdeset godina.“ I u pravu su — bunar jeste isti. Ali ništa drugo nije. Ni potrošnja, ni ono što se sliva u zemlju oko njega, ni leta. Da bismo objasnili zašto vam danas na istom imanju treba drugačiji bunar, moramo prvo pošteno da objasnimo zašto je onaj stari nekad radio besprekorno.
Deda nije tražio duboku vodu — njemu je plitka bila sasvim dovoljna
Stari bunari su kopani rukom, i to određuje sve. Lopata i čekrk mogu da savladaju samo rastresit, mekan materijal, i to do dubine do koje čovek sme da siđe. Zato je svaki takav bunar, širok oko metar, po prirodi stvari zahvatao prvu vodu na koju se naiđe — onu plitku, koja se drži u gornjem, izmešanom pokrivaču zemljišta. Pod Zlatarićem tog materijala ima: teren je sav od naslaga nekadašnjeg jezera, pa se peskovi, gline i lapori smenjuju u džepovima i sočivima, a u plićim peskovitim džepovima kišnica se zadržava taman toliko da je široka rupa može sakupljati.
I to je nekad bilo dovoljno. Jedno domaćinstvo bez kupatila, bez veš-mašine, bez zalivanja creva iz šlaufa — to je potrošnja koju plitki džep može da isprati. Uz to, oko bunara su bile livade i voćnjak, a leta su ostavljala zemlji vremena da se napije. Dedin bunar nije bio čudo. Bio je tačno skrojen za svoje vreme: mala potrošnja, čista okolina, izdašnije kiše. Nijedan od ta tri uslova danas više ne važi.
Nije bunar ostario — promenilo se sve oko njega
Prvo potrošnja. Kuća koja danas hoće kupatilo, mašine, baštu i par grla stoke traži višestruko više vode nego kuća iz dedinog vremena — a plitki džep pod dvorištem se u međuvremenu nije proširio. Zato stari bunar prvi popusti tamo gde se najviše troši: ne zato što je „pokvaren“, nego zato što iz male kase ne može da se podiže velika plata.
Drugo, ono što ide u zemlju. Plitka voda je, po samoj fizici terena, voda iz dvorišta i sa okolnih parcela: sve što se prospe, prospe se u nju. Septičke jame, đubrivo sa njiva, prskanje voća, ulje sa puta — svemu tome treba svega nekoliko metara da stigne do nivoa iz kog je deda zahvatao. Zato ta gornja voda pod Zlatarićem danas može da posluži za zalivanje ili tehničke potrebe, ali za piće više nije ono što je bila. Ukus se, uzgred, promeni poslednji — hemija stigne pre njega.
I treće, leta. Plitki džepovi žive od skorašnje kiše. Kad se sušni period produži sa dve nedelje na dva meseca, oni se prazne brže nego što se pune, i to se ne popravlja produbljivanjem starog bunara za još metar-dva — jer problem nije u rupi, nego u sloju koji nju hrani.
Ispod plitkih džepova leži dno starog jezera — i tu se danas buši
Dobra vest je da priča o vodi pod vašim imanjem ne završava tamo gde je dedina lopata stala. Dublje pod Zlatarićem, u naslagama tog nekadašnjeg jezera, leže peskoviti slojevi koji se ne pune iz vašeg dvorišta, nego iz šireg zaleđa, polako i postojano — pa ih avgust ne oseti onako kako oseti gornji džep. Ali pošto je jezersko dno slagano neuredno, u sočivima, ta voda nije svuda ista niti na istoj dubini: koji sloj bušilica zakači, takav bunar dobijete. Zato mi na teren ne izlazimo naslepo — pre mašine se gleda geološka karta i sonde iz okoline, na parceli se prođe i sa rašljama, a onda iskustvo spoji jedno s drugim. Time se ne pogađa voda, time se bira sloj.
Dva pravila novog bunara na starom imanju
Prvo pravilo: novi bunar mora da prođe pored dedine vode zatvorenih usta. Bušotina na putu do dubokog sloja neizbežno prolazi kroz onaj isti plitki, danas nepitki nivo koji je hranio stari bunar. Ako se taj gornji deo ne zatvori kako treba — a zatvara se cevljenjem, tako da gornja voda nema kud da uđe — dobili biste najgore od oba sveta: skupu duboku bušotinu u koju se sa strane cedi dvorišna voda. Na terenu kakav je pod Zlatarićem to nije stvar izbora nego obaveza, i zato se kod nas gornja kolona ne preskače. Sam dedin bunar pritom ne mora nigde da ide: neka stoji kao uspomena, samo on i nova bušotina ne smeju biti spojeni sudovi.
Drugo pravilo ruši dedinu logiku, pa ga uvek objasnimo do kraja. Kod kopanog bunara širina je imala smisla: široka rupa je bila rezervoar, sakupljala je sporu plitku vodu preko noći. Kod bušenog bunara je obrnuto. Bušenje ide uz pomoć isplake — fluida koji iznosi zdrobljeni materijal iz rupe — i što je rupa šira, tog fluida je više, a pritisak ga gura bočno, pravo u one sitne pore i pukotine kroz koje bi voda trebalo da priđe bunaru. Preterano širok prečnik tako ume da zapuši baš ono po šta ste došli. Zato savremen bunar izgleda skromno prema dedinom — uzana cev umesto kamenog kruga — a daje vodu kakvu onaj nikad nije mogao.
Isto imanje, ista voda pod njim — samo drugi zanat
U tome je cela priča o nasleđu: deda je uzeo vodu do koje se moglo lopatom, a vama je ostala ona do koje se stiže bušilicom. Imanje je isto, znanje je drugo. Ako na svom placu u Zlatariću imate takav stari bunar i razmišljate kako da kuća ponovo pije sa sopstvene zemlje, nemojte to rešavati napamet ni po tuđoj dubini — zatražite procenu, pa da izađemo, pregledamo baš vašu parcelu i kažemo vam otvoreno šta teren nudi i koliko to košta.