Poklopac se digne, i pre nego što se vidi voda, oseti se miris
U Mrčiću, u okolini Valjeva, gotovo svako starije imanje ima isti prizor u dnu avlije: kameni obod, drveni poklopac otežao od kiša, čekrk koji još škripi kao nekad. Unuk ga otvori jednom u nekoliko godina, obično kad hoće da „vidi kako stoji“. I vidi: voda je tu, nije presušila, ali je mutna, s tankom mrenom na površini, i miriše na nešto što deda nikad ne bi pio. Prva misao je da se bunar pokvario. Nije. Bunar je isti kakav je bio onog leta kad je iskopan. Promenilo se sve oko njega.
Deda nije pogodio vodu, nego vreme u kojem je ta voda bila dovoljna
Pod Mrčićem ne leži jedan uredan sloj peska s vodom. Tu je nekada bilo jezero, i ono je za sobom ostavilo talog složen kao stari jorgan krpljen bezbroj puta: parče peska, pa glina, pa lapor, pa šljunak, pa opet glina, i nigde dva komada iste veličine ni na istoj visini. Stari kopači nisu znali kartu, ali su znali lopatu. Kopali su dok se dno nije ovlažilo, i to je bilo to: prvi vlažni pesak koji su sreli postao je porodični bunar.
Ta prva voda je kišnica koja je tek malo putovala. Upije se na livadi, u voćnjaku, na putu, klizi kroz gornji, rastresiti deo taloga i zastane na prvoj glini koja je ne pušta dalje. Pedesetih i šezdesetih godina to je bilo sasvim dovoljno: jedna kuća, nekoliko krava, kofa ujutru i kofa uveče. Bunar je preko noći uspevao da se napuni brže nego što ga je porodica praznila. Dedina mudrost nije bila u tome što je pogodio pravo mesto, nego što je od zemlje tražio tačno onoliko koliko je tada trebalo.
Ista kiša, drugačija avlija: šta selo za pola veka spusti u taj isti plitki sloj
Kiša nad Mrčićem pada otprilike kao i tada, samo je leto duže i vrelije, pa plitki sloj pije kraće, a prazni se duže. Ali ključna promena nije na nebu, nego u tlu. Taj gornji sloj taloga otvoren je odozgo, kao sunđer položen na sto, i sve što se prospe po avliji stigne do njega za nekoliko nedelja. Pre pola veka po avliji nije bilo mnogo toga da se prospe. Danas iznad te iste vode stoji septička jama, štala sa više grla nego nekad, njiva koja se prihranjuje, asfalt s kojeg se sliva zimska so, i još tri kuće koje su u međuvremenu nikle na istoj padini, svaka sa svojom jamom.
Zato u Mrčiću plitka voda danas gotovo redovno ispadne nepitka, i to ne zato što je „pokvarena zauvek“, nego zato što je svaki novi pljusak iznova napuni onim što se nakupilo na površini. Ona i dalje ima svoje mesto: zalivanje bašte, pranje alata, pojenje. Ali čaša za sto više ne.
Uz to, i domaćinstvo se promenilo. Deda je vadio vodu kofom i trošio je koliko je mogao da iznese. Unuk ima pumpu, bojler, veš-mašinu i kupatilo, i iz istog plitkog džepa peska vuče mnogo puta više nego što je on ikad davao. Džep ne raste s potrošnjom. Kad ga pumpa u julu isprazni, sledi mulj, pa vazduh.
Zašto se dedin bunar ne produbljuje, nego se pored njega buši drugi
Prvo što domaćin pomisli jeste da produbi stari bunar. U ovakvom talogu to retko vredi. Široka rupa u koju čovek može da siđe stoji u mekom jezerskom sedimentu, i njeni zidovi ispod postojećeg dna nisu kamen, nego glina i pesak koji se uruše čim ih se dotakne. Ali i da se nekako prođe dublje, ostaje glavni problem: taj široki otvor je celom svojom visinom uronjen u plitku vodu i prima je sa svih strana. Kad bi se ispod njega otvorila dublja, čistija voda, gornja bi joj prosto curila na glavu.
Zato se savremen bunar na istom imanju radi kao uska bušotina, i to sa jednom stvari koju stari kopači nisu ni mogli da urade: gornji deo bušotine, onaj koji prolazi kroz plitki, zaprljani sloj, ne ostaje otvoren. On se zatvara cevima i zaptiva tako da voda iz gornjeg sloja ne može da uđe u bušotinu, a duboka voda ne može da se pomeša s njom. Bušotina se „otvara“ tek dole, u sloju koji hoćemo da pijemo. To je pod Mrčićem najvažniji deo posla, važniji od same dubine: bunar koji do dubokog sloja stigne, a gornji sloj ne izoluje, praktično je ponovo dedin bunar, samo skuplji.
Kako danas izgleda bunar na dedinom imanju u Mrčiću
Ispod prve gline, u dubljim delovima starog jezerskog taloga, leže drugi peskovi i šljunkovi, od površine odvojeni slojevima gline i lapora. Kiša do njih ne stiže za nedelju, nego godinama, i usput je zemlja procedi. Ti slojevi nisu izdašni kao neka reka pod zemljom, ali daju umereno i postojano, iz meseca u mesec, bez onog julskog kašljanja pumpe. Reka koja protiče nedaleko od sela pomaže da se ti dublji peskovi dopunjavaju sa strane, što je za Mrčić lepa okolnost. Koji će sloj bušilica zahvatiti i koliko će on dati nije isto ni na dve susedne parcele, jer je jorgan pod selom svuda krpljen drugačije; zato se pre bušenja bunara rašire karte, prođe se sondom po parceli, sabere iskustvo sa okolnih imanja, a ponekad i rašlje kažu svoje, pa tek onda dođe mašina.
Stari bunar pritom ne mora da nestane. Mnogi ga u Mrčiću zadrže: ograde ga, pokriju, koriste za baštu ili ga ostave kao uspomenu na dedu i onaj kameni obod koji je sam zidao. Jedno je pravilo samo: nova bušotina i stari bunar ne smeju da se spoje ni cevi, ni jarkom, ni istom pumpom. Dedina voda ostaje gore, unukova dole, i jedna drugoj ne prilaze.
Ako u Mrčiću imate dedin bunar koji još „drži“, ali iz njega više ne pijete, prvi korak nije bušilica, nego pregled: gde stoji stari bunar, šta je iznad njega u avliji, kako je talog složen baš pod vašom parcelom i gde na imanju nova bušotina ima najviše smisla. Zatražite procenu i dogovorićemo ozbiljan pregled terena u Mrčiću, pa o ciframa tek kad znamo šta je ispod.
Članak ima tačno 1000 reči u telu, pet sekcija, bez brojki za dubine, prečnike ili cevi. Struktura i početak se razlikuju od članka za Paune, koji nosi isti ugao. Utkana je poenta o izolaciji gornjeg, zaprljanog sloja cevljenjem, a pristup (karte, sonda, iskustvo, rašlje) pomenut je jednom rečenicom. Ime sela je deklinovano (Mrčić, Mrčića, Mrčiću, Mrčićem), a Valjevo se pominje samo kao „u okolini Valjeva“.